Za nas, koje je razvoj svesti omeo u mentalnom okoštavanju i čiji ego reaguje na komandu: “Mesto!”, došlo je vreme suočavanja sa duhovima. Svako ima prošlost, koliko god mlad bio, a što ste mlađi, bliži ste ključnim momentima iz detinjstva, koji su vam uvrnuli uši i naveli da počnete da postajete to što postajete. Ometeni u razvoju. Nema vremena da mladost sazreva postepeno, sakuplja iskustva i dolazi do mudrosti. Svest se uskomešala i ugrožava razvoj ega. Doživljaj ličnosti mora da se redefiniše. Ja, u odnosu na ostale pojedince i društva, mora da ustupi prvenstvo sopstvu u odnosu na celinu. Kroz biće smo povezani sa svim što biva i obitava. Mnogostruka jednost zahteva integraciju. Neko će poludeti, rastavljen na delove sebe, koje ne može da prihvati i razume. Drugi će se teško boriti, sa neizvesnim ishodom. Oni najhrabriji i najizazvaniji, zasukaće rukave i nastaviti iskopavanja u sopstvenom rudniku – pa kome zlatna žila, tome i kosturi davno zatrpanih leševa i duhovi, koji nisu pronašli spokoj.
Radim u rudniku otkad znam za sebe. Sa 15 godina kopala sam onim sredstvima koja sam imala – čista intuicija, sirova emocija, snovi – znala sam da tu leže prave informacije, iako mi je ego nalagao da radije preispitujem da li sam luda, nego da sledim svoja nadperceptivna iskustva. Nisam pukla. Možda samo zato što je vreme bilo sporije i bilo ga je više za mene. Ne znam kako će danas neko sa 15 godina da spoznaje sebe onako kako mora, a da ne pukne. Gorka je kapsula vremenskog ubrzanja i informacionog sažimanja, ali deluje brzo. Zahtev buđenja ne ostavlja vreme za slatko i bezbrižno protezanje kroz adolescenciju, koja ume da potraje do ranih tridesetih… A možda je tako uvek i bilo, za ometene svešću.
Krajevi i počeci stopljeni u nastavljanje. Snaći ćemo se
Elem, duhovi. Srećete bivše ljubavi? Ili ste u vezi koja toliko liči na najgore što vam se već dogodilo? Imate potrebu da potražite izgubljene prijatelje? Da završite svađe i negovorenja? Oplakujete voljene pokojnike? Sve zajedno?
Upadate u situacije i interakcije koje su vam poznate, toliko da smaraju, pitate se dokle više i osećate se kao u nekoj suludoj spirali koja se sve tešnje uvrće unutar sebe i oko vas?
Dobrodošli duhovi. Neki me iznenađuju, neki žaloste, neki su lepi, neki strašni. Komuniciram sa svima, u svim realnostima koje su mi dostupne. Došli su da se oprostimo. Da se ispričamo, nagledamo i završimo. Poslednji krug. Prošlost traži svoje mesto. Bilo da ostaje u prošlosti, bilo da postaje nova sadašnjost. Već mesecima toliko intenzivno oživljavam duhove, da uopšte ništa važno ne sanjam. Nema simbolike kojom se podsvest služi da pošalje poruku. Nema zaostalih poruka. Sve je tu, sve vreme, budno i prisutno. Sve potisnuto, zaboravljeno i započeto, odjednom je dobilo sav naboj stvarnosti. Znate one kosmičke crvotočine iz SF filmova? Kad upadnete u tunel kojim se glavačke otklizate u neku od mogućih realnosti? E, tako nešto osećam stalno, samo što se crvotočine i realnosti preklapaju i ukrštaju, ili voze gore-dole po onoj spirali koja me upija i rasteže beskrajno.
Ne mogu ni da se zapitam šta predstoji, zato što prosto sve postoji sada, odjednom. Sada sam sve što sam ikada bila i što bih ikada mogla biti, tu sam gde treba da budem i srećem žive i mrtve srodne duše, večne saputnike. Srećem ih dobrodošlicom, pre nego što im poželim zbogom i srećan put. Neki će mi praviti društvo još neko beskrajno vreme. Neki su otišli zauvek, do sledećeg susreta u nekoj crvotočini u koju još nisam uskočila. Novi i nepoznati čekaju na red, da mi se predstave i podsete da ništa i niko nov i nepoznat ne postoji. Prepoznajemo se svakodnevno, jer imamo puno posla. Naravno da smo u manjini u ovom preseku crvotočina.
Ali, manjina je dovoljna, sigurna sam.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
