Neka su iluzije i bajke krive za sve ljubavne gluposti koje smo sebi uvrtele u glavu, neka je romantika ljigavija od kavijara (kavijar je odvratan, jbt, živa riblja jaja, a onoliko je fensi!), neka nam je Dizni upropastio svaku šansu da budemo realno srećne sa realnim muškarcima, a da uopšte i ne pominjem muškarce koji su nerealni i na filmu, vampire i vukodlake u tamo nekim sagama…
Ma idi, mogla bih da se priključim intravenozno na bilo koju od tih dramoserčina i da živim nadrukana dopaminom, sa blesavim kezom na licu, večno šmrcajući od čiste razneženosti što ljubav ipak sve pobeđuje, do kraja sveta. E, i to je mnogo dobar film, „Do kraja sveta“ Vendersov, i užasno je bajkovit, ali ljubav glavnih junaka je užasno realna i oni prosto ne završe zajedno, što je prosto užasno.
Živim za ljubav, čoveče, a što sam starija, ljubav je, realno, sve užasnija. Svako kreira svoju realnost, da, dobro, nabijte mi to sad na nos, ako ste dovoljno samozadovoljni zbog sopstvenih premaštovitih životnih kreacija. Volim dramu, šta? Volim da me ljubav potresa do srži, da me uznemiruje i uzdrmava, da me tera da balansiram bez motke na ivici zdravog razuma. Čuj, na ivici. Možda sam se davno smandrljala sa te ivice, nego nemam pojma, blago meni, pa sve tripujem da sam još uvek sa ove strane ivice zdravog razuma.
I umorim se ponekad od toga (dobro, često se umorim) i smuči mi se i naljutim se na sebe, šta? Vama normalnima se to ne dešava?
