Trpi se bol. Neko trpi istrajno, neko se anestezira odmah jer uopšte ne može da trpi, a neko tek kad više ne može da trpi. To je koncept trpljenja. Jer sve što ste prinuđeni da trpite jeste bol.
Trpimo bolesno stanje, lečimo se i čekamo da prođe.
Trpimo dosadne, naporne i nametljive ljude, čekamo da istovare svoj sadržaj u naše skladište, pa da odu.
Trpimo pritisak, trpimo stres, u porodičnim odnosima, na poslu, u društvu.
Mnogo je stvari za koje prihvatamo da moramo da ih trpimo.
Nekad je to vaspitanje, nekad je život.
Imaju li više života oni koji imaju manje vaspitanja?
Oni koji nisu tako široko postavili granice trpljenja?
Koliko god imali visok ili nizak prag tolerancije na bol, svi imamo iskustva u trpljenju.
Momenat dobrodošle anestezije. Ili da još trpim?
Ali kolektivno iskustvo u podnošenju životnih iskušenja ne uči nas ničemu kad je u pitanju trpljenje onoga što bi trebalo da bude iskupljenje za sva iskušenja, svetlo na kraju tunela, biser radosti u zamci školjke ograničenja.
Jer postoji i takav koncept kao što je trpljenje ljubavi.
Trpiš nekog, jer ga voliš.
Ili, trpiš nečiju ljubav, jer je ljubav zahtevna, sputavajuća i apsorbujuća, a ti voliš slobodu i eteričnost osećanja, više od svake teške, telesne, smrtne ljubavi od krvi i mesa.
Trpiš da te ograničava ono što bi trebalo da te oslobađa.
Nije li ljubav radost, otkriće, ukidanje granica i proširivanje sebe samog kroz drugo biće?
Nije?
Ili to samo važi za najveći broj ljubavi.
One ljubavi koja je trpljenje proglasila za toleranciju.
Koja je ustoličila njeno kraljevstvo Prolaznost i za ministra za resurse postavila Strpljenje.
One koja u svojoj turobnoj mudrosti dobro poznaje gubitak i oplakivanje, pa je svoje zakone donela u nameri da se zaštiti u razumno mogućoj meri.
One koja je u stanju da načne i dovrši, a da ne potroši.
Svetovno lice ljubavi. Naborano, namršteno, brižno, žućkastog tena. Samo se oči sijaju. Ali ne od radosti, nego od neisplakanih suza.
Mrzim da ga vidim, ali ono gleda mene.
Ne prekorno, ne optužujuće. Samo gleda pažljivo, da uoči onaj trenutak kad se stopi sa mojim licem i pogleda kroz moje oči.
Gleda sa beskrajnim strpljenjem, koje dolazi od dugog suočavanja sa neumitnim.
Ono zna.
Ali to nije lice moje ljubavi, to nije moje lice i ja ne vidim tako!
Ja ne trpim ljubav! Ma uopšte je ne podnosim!
Nije li ljubav vrtoglava sila, gejzir svetlosti koji se ne da kanalisati, nego izbija i prska sve oko sebe u bahantskom nepoznavanju granica, vaspitanja, neumitnosti gubitka i svih onih sivih slonova istrajnosti pod senkom sivog plašta ministra za resurse?
Nije?
Ili samo nije za najveći broj ljubavi?
Ali ja ne verujem u statistiku, ni u šta ona ne može da me ubedi, osim u to da većina nema pojma. Ili nema ljubavi.
Međutim, ljubav nanosi bol, a bol se trpi ili anestezira.
Ako hoćete da izlečite uzrok bola, treba da odstranite zahvaćeno tkivo. Srce. Treba da ne dišete i ne mislite.
Treba da ne živite.
Ili da niste čovek.
To pomaže.
To su dva načina da nikada ništa ne trpite.
Treći je da nikada ne poverujete u trpljenje.
Da nikada ne dopustite izmučenom licu ljubavi da skoči na vaš odraz u ogledalu. Ma koliko izgledalo uvereno u preuzimanje.
To je samo maska kolektivnog šablona trpljenja. Uverljiva je, istinita je. Zato što veruje u sebe. U statistiku.
U zoni slobodnog trpljenja nikada ne morate nositi ničije lice.
Ne morate to da trpite.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
