Nisam srela pravog čoveka, uz koga bih naučila sve te komplikovanosti, koje me strastveno angažuju? Ma nije istina. Ja nisam bila prava.
Znam po tome što sam uvek bila ista. Preplavljujuća, strastvena, neobuzdana, ranjiva, direktna, uvek zaljubljena i spremna da se predam.
Šta sam naučila o ljubavi, takva? Ah, samo to da ljubav nije zid koji mogu probiti glavom. Za razliku od nekih drugih zidova koji nisu odoleli spremnosti moje glave da posluži kao ovan za razbijanje, ljubav nije nikada pokazala tu čvrstinu koja se može razbiti i srušiti.
Uvek je bilo do mene. Uvek sam htela da volim onako kako volim. Nisam htela da naučim da volim onako kako je potrebno onome koga volim, dok nisam postala matori pas. Dobro, matora pola mačka pola kobila. Ona koja se ne bavi trikovima, spremna da odskoči i pobegne na drvo, sposobna da povuče pretovarena kola zaglavljena u blatu. Željna da se izvrne na leđa i prede, da se rasedla i jurca zelenim pašnjacima slobode.
Ali ljubav ne sluša moje želje. Ona upravo donosi ono što mi je potrebno. A potrebno je da naučim da slušam zahteve ljubavi. Da se ne privijam ako ne prijam. Da se ne zaslepljujem čežnjom, tamo gde samo treba da osluškujem. Da čujem šaputanje, da čitam poglede, da se povučem i sačekam. Da ne divljam, ako želim da pripitomim.
Toliko je toga o čemu nemam pojma. Ali naučiću ponešto.
Aleksina Đorđević
