Kad nam je do nečeg stalo, čini nam se da imamo svo vreme ovog sveta da se posvetimo realizaciji, ali ako realizacija ne zavisi od naše akcije i ako moramo da čekamo i da se strpimo, onda više nismo sigurni koliko vremena imamo. Postajemo očajni, frustrirani, borimo se sa sobom. Hoćemo da odustanemo i prekinemo, jer ne možemo da čekamo, ne možemo da se strpimo, ne vidimo kraj, ne vidimo pozitivan ishod, pa nam se čini da je bilo šta bolje od čekanja u neizvesnosti.
Zdrav razum pokušava da nam pomogne, da sagleda neko realno vreme, koje možemo da uložimo u strpljenje. Postavljamo sebi rokove. Sačekaćemo do proleća pre nego što promenimo posao, ili, uložićemo još godinu dana života u ovu vezu, ili se upravljamo prema rođendanima i značajnim datumima.
Ali nikakav rok neće učiniti da naše strpljenje bude nagrađeno. Uopšte nam ništa ne garantuje da će se isplatiti. Zato je potrebno da tačno znamo šta hoćemo i koliko možemo i da damo sve od sebe, bila to akcija ili pasivnost, verujući u sebe, a ne u cilj i rezultat. Stvari će na kraju ispasti ovakve ili onakve, a strpljenje nam je potrebno da shvatimo koliko nam je stalo i da li ćemo prihvatiti da se stalno borimo za rezultate, koji će stalno biti ovakvi ili onakvi. Ako nikada ne izguramo do kraja sa tim strpljenjem, stalno ćemo se vrteti u istom krugu uzroka i posledica, koji će vremenom biti sve teži, a mi sve nezadovoljniji.
Istina je ono o strpljenju i spasenju. Znam po tome što mi izaziva toliku nelagodnost. Jer ako ne po drugim znacima, istina se prepoznaje po tome koliko nam je neprijatna.
Aleksina Đorđević
