Kada morate da se vraćate tragovima detinjstva i da se bavite svojim unutrašnjim detetom, to je najvažniji i najteži posao koji imate. A kad to radite, znači da ste odrasli bez prave podrške, da se niste osećali voljeno i zaštićeno, da ste morali da se oslanjate na sebe i da „prerano sazrite“ da biste bolje vodili računa o sebi. Ako ste sopstveni samohrani roditelj, dobrodošli u klub neprilagođenih, preterano ozbiljnih, koji nose duboku tugu od koje se celog života leče, i teret kog uče da se oslobode. Ovo su neke stvari koje radite (osećate, proživljavate) zato što ste sami sebi (bili) roditelj, a koje oni koji nemaju vaše iskustvo, ne shvataju.
Ne možete da saosećate sa onima koje smatrate privilegovanim
Imate problem da shvatite da neko (ko je odrastao u stabilnoj porodici i imao podršku za sve u životu) dramatično doživljava određeni problem, koji je za vas potpuno beznačajan. Kad se neko žali i oseća slomljeno zbog (za vas) malih stvari, ne možete a da ne pomislite kako je ta osoba jednostavno slaba i razmažena. Ako na neki način izrazite svoj stav, ta će osoba smatrati da ste grubi, bezosećajni i da je ne poštujete. Da, tu nema razumevanja i to je razumljivo.
Teško vam je da tražite pomoć (možda to nikad i ne činite)
Sve ste morali sami i uvek ste nekako izlazili na kraj sa svojim problemima, zadacima, rebusima i frustracijama. Čak i ako znate da bi neko mogao da vam pomogne i da bi vam tako bilo mnogo lakše, vi se ustručavate da tražite pomoć. Lakše vam je da se sami bavite svojim problemima, nego da nekoga uključujete – i pokazujete mu svoju ranjivost. „Uradi sam“ za vas je način na koji opstajete, vaš model življenja (i preživljavanja) i zona komfora iz koje je teško iskoračiti.
View this post on Instagram
Teško se otvarate i poveravate
Iz istog tog modela samostalnosti, većinu svega što mislite i osećate, zadržavate za sebe. Kao mali, verovatno niste imali kome da otvorite srce i da se poverite, a sada, kao odrasla osoba, prosto imate naviku da većinu svega zadržavate za sebe. Za vas je poverenje luksuz i bogatstvo koje ne znate kako sebi da priuštite, i ako vam neko priđe toliko blizu da vas „raskravi“ i dopre do vašeg srca, tako da mu se otvorite (barem malo), vi takav odnos shvatate veoma ozbiljno. A ako druga osoba ne uzvraća na isti način i ne shvata šta vama znači otvorenost i poveravanje, bolna iskustva iz detinjstva će oživeti i pojačati se i uveriti vas da niko ne zaslužuje vaše poverenje.
Retke su osobe kojim verujete
Postoje neke osobe kojima verujete, i njih verovatno poznajete celog života. Ali čak i u vašem najbližem krugu postoji možda samo jedna ili dve osobe sa kojima ste bliski, dok sa ostalim prijateljima imate određenu distancu, u smislu, oni se vama poveravaju i vi znate sve njihove probleme, ali ne i oni vaše. Vaši odnosi i veze su snažne i dugotrajne, jer kad se jednom nekome otvorite, to znači da o toj osobi imate visoko mišljenje i da je među retkima kojima verujete.
Osećate se ugroženo kada neko „petlja“ sa vašom nezavisnošću
Teško vam je da napravite mesta za nekog u vašem životu, vaša zona udobnosti je utvrđena i nepromenljiva, a to je vaša privatnost, rutina, navike. Vrlo je verovatno da ste razvili opsesivno-kompulsivni poremećaj u nastojanju da kontrolisanjem onoga što možete (sitnice), nadoknadite nedostatak kontrole u velikim stvarima. Vaše stvari moraju da stoje onako kako ste ih vi postavili, a bliska osoba može da gostuje u vašem prostoru (i vašem životu) sve dok vas povremeno ostavlja na miru i daje vam prostora. Ne osećate se dobro kad se na nekog oslanjate i kad pomislite da vam je neko potreban, imate impuls da pobegnete daleko od tog osećanja i od te vezanosti. Najsigurniji ste kada računate sami na sebe i živite po svom nahođenju. Ukoliko nameravate da započnete zajednički život sa nekim, da osnujete brak, morali biste da budete svesni tih svojih ograničenja, a i partner bi morao to da zna.
