Možda se veliki deo veze posle nekoliko godina pretvorio u naviku, ali koliko mi samo volimo naše navike! To što sve ide mirno, ustaljenim redom i što smo navikli jedno na drugo, ne znači da se više ne radujemo, da jedno drugo ne uzbuđujemo i da su razum i praktičnost nadvladali osećanja, za sva vremena. Možda svoje zadovoljstvo uzimamo zdravo za gotovo, ali ako smo stvarno zadovoljni u vezi, sledeće stvari ne izgovaramo, ne propagiramo i ne ubeđujemo sebe da su istinite.
Normalno je da nestane uzbuđenje
Racionalizacija osećanja dosade i neispunjenosti, to je taj stav o uzbuđenju, koje je nestalo, jer više nema zaljubljenosti. Ali kad prema nekom imaš duboka osećanja, radost koju osećaš kad ga ugledaš i osećanje ispunjenosti, koje se spontano javlja u trenucima kada ste povezani i drago vam je što ste tu, jedno sa drugim i ne bi radije bili ni na jednom drugom mestu na svetu – to su žive veze među ljudima koji su srećni jedno s drugim. One možda utihnu i povuku se pred nekim drugim stvarima, ali uvek su tu, da možeš da posegneš za njima i da možeš da im dozvoliš da se same pojave i podsete te zašto je baš ta osoba tvoj partner. A to je uzbudljivo.
Ponekad je važnije biti praktičan, nego zadovoljan
Kalkulacija u kojoj nalazimo opravdanje kad nas mrzi da ispunimo želju svom partneru, ili sebi. Nećemo da se cimamo. Radimo samo ono minimalno, sa najboljim izgledima za ličnu korist i udobnost. A za zadovoljstvo je potrebno iscimati se, biti nepraktičan, maštovit, romantičan, grandiozan – dati više od onog što inače dajemo, jer nas ne košta ništa, zgodno nam je i usput. Kad cenimo svoju vezu i želimo da usrećimo partnera, nije nam teško da budemo nepraktični i da se potrudimo, a izraz na licu partnera i osećanje bliskosti su nagrade koje se ne mere običnim merama svakodnevnog života.
