Zapravo ne možeš da promeniš ništa – on je taj koji treba da želi i da se trudi da se koriguje, ako shvata važnost i smisao menjanja i prilagođavanja vezi. Ako ne shvata, ili shvata ali nema volje da se potrudi, ti si ta koja mora da odluči da li će da se pomiri sa stanjem stvari i da ga do kraja prihvati takvog kakav je ili ćeš odlučiti da su njegove nepodnošljive mane veće i jače od svih dobrih stvari koje imaš sa njim. Mi cure često produžavamo vezu i ostajemo u njoj godinama u lažnoj nadi – da će se on promeniti, da će to učiniti zbog sebe, ako ne zbog nas, da će se osvestiti, sazreti, shvatiti. A oni koriste kredit koji im dajemo svojom upornom nadom i dozvoljavaju nam da prestanemo da ih poštujemo, ne shvatajući da su nas izgubili davno pre nego što stvarno odemo. Ove stvari ne možeš da promeniš kod njega, niti neko drugi može da ih promeni kod tebe. Ali svako može sam sa sobom da ih prevaziđe, ako ima motiv, volju, karakter.
Ne možeš da promeniš to kako se on oseća
To je možda nešto u čemu najčešće grešimo – pokušavajući da nekome objasnimo kako treba zbog nečeg da se oseća. Da, istina je treba da oseća zahvalnost, da se oseća počastvovano, da se raduje – zbog nekih važnih stvari među vama. Ali ako se on oseća zbunjeno, neadekvatno, ako mu nije udobno sa osećanjima koja ga preplavljuju i ako ne ume i ne želi da im se prepusti – ako je strah u njemu jači od ljubavi, poverenja i hrabrosti, ti ne možeš to da promeniš samo zato što si u pravu i što znaš istinu koju on još nije spoznao. A možda i neće, ako sam ne uđe u to, najozbiljnije.
