Pod uslovom da znaš da neko ima problema – to nikome ne piše na čelu, ali mnogo ljudi ima neku dijagnozu i neku terapiju, a kad se prvi put susretneš sa tim, to će biti neko iz tvog bliskog okruženja i biće ti čudno i neshvatljivo. Odakle sad depresija, anksioznost ili neka druga nestabilnost kod nekog koga poznaješ kao stabilnu osobu, koja vlada sobom i upravlja svojim životom? Proći će neko vreme dok se dovoljno ne upoznaš sa problemom koji ima neko ko ti je blizak, dok ne shvatiš i ne prihvatiš to što se sa njim dešava i dok ne naučiš da vodiš računa o tome da ne izgovaraš banalne utehe i ne nudiš pozitivistička rešenja koja rade za tebe, kad nisi baš u formi.
Moglo je da bude mnogo gore
To je tačno, za svakoga od nas. Čim smo živi, znači da je moglo da bude i gore, to jest, da ne budemo živi. Ne mora čak ni da bude tako radikalno – mogli smo da izgubimo više, da potonemo dublje, da nam se desi nešto gore i strašnije. Ali to uopšte nije utešno za nekoga ko se bori sa mentalnom nestabilnošću. Procesuirajući stvari na svoj način, preosetljiv, on će verovatno primiti poruku da nema šta da se žali i osećaće se krivim zbog toga što se usuđuje da pati kad je “dobro prošao” jer je moglo da bude mnogo gore, kao onim nekim ljudima koji jesu prošli mnogo gore. Upoređivanje sopstvenog stanja sa nečijim čije je gore, jednostavno nije ni utešno ni konstruktivno.
To je samo period života kroz koji svi prolazimo
A taj pokušaj je samo bedna demagogija. Kako to misliš, kroz koji svi prolazimo? Tebi se desilo to? Imaš dijagnozu? Gutaš antidepresive? Ili si već uspela da se izlečiš? Ti verovatno pokušavaš da kažeš svom prijatelju da je normalan, da nije lud, da ima mnogo ljudi koji prolaze kroz isto stanje i da će mu biti bolje, ali on prima poruku da ga ti ne razumeš, ili da mu ne govoriš sve što znaš, jer možda znaš način da se izboriš sa dnevnim izazovima ustajanja iz kreveta, čudne komunikacije sa ljudima, preosetljivošću, napadima plača…
