Ne shvatamo šta znači puštanje, i onda samo zgrabimo još jače i nastavimo da se rvemo, provodeći dodatno vreme (godine i godine) u lošim odnosima, odigravajući toksične obrasce, izmišljajući osećanja, motive i razloge za nešto što je već prestalo da postoji.
Ne shvatamo da smo sposobniji da radimo ono što je važno, nego što mislimo da jesmo. Sumnjamo u sebe i verujemo svojim strepnjama, ne usuđujući se da prosto isprobamo sebe, da se igramo. Nastavljamo da preispitujemo ono za šta već znamo da je istina, tražeći potvrde i garancije, koje ne postoje i koje nam niko i ništa ne može pružiti. Bežimo od sebe i svoje suštine i svojih zadataka, a život nas stalno vraća, pronalazeći sve grublje i silovitije načine da nam plasira sve preciznije udarce, kako bismo se osvestili i probudili.
View this post on Instagram
Ne shvatamo da je jedino zbog čega žalimo to što nismo dovoljno uživali u onome što smo imali, kada smo imali. Jer, stalno smo bili ambiciozni, hteli da popravljamo i usavršavamo i patili smo zbog svojih iluzija o tome kako situacije i odnosi treba da izgledaju i da se odvijaju, umesto da prihvatimo ono što jeste, da budemo zahvalni i da se tome radujemo.
Ne shvatamo da je jedina sloboda u predaji – kada prestanemo da se branimo od svega i bilo čega, od straha.
Ne shvatamo da već imamo sve odgovore i da naša intuicija već zna. A kada se osvrnemo unazad, vidimo oblikovanje obrazaca, zablude i saznanja, vidimo da smo nekako došli baš dotle gde je trebalo da budemo, iako smo mislili da nam nikako ne ide, da sve radimo pogrešno i da ništa ne znamo. Vidimo rasplet prošlosti, stvaranje onoga što smo već znali da će biti i nismo iznenađeni – samo ne shvatamo da je to baš ono što nam je bilo potrebno i za čim smo težili, sve dok ne odmaknemo toliko daleko, da nam se perspektiva proširi.
Naslovna fotografija: instagram.com/atyourtaste
Brankica Milošević
