Ako ste postali oduševljena tetka, pre nego što ćete postati mama, volite dečicu i uvek ste uspevali da umirite i zainteresujete nervoznu i plačljivu decu, verovatno ste zamišljali da ćete se bolje snaći u majčinstvu i da tu nema za vas neprijatnih iznenađenja. Jedna od prvih stvari koje ćete otkriti, jeste da je lako samo sa tuđom decom, kojom se bavite uglavnom onda kad ste raspoloženi za to i kad niste pod pritiskom svih ostalih obaveza. Tuđem detetu (makar bilo i od vaše najrođenije sestre) možete opušteno da se radujete, jer ne snosite odgovornost za njega, manje se brinete i plašite nego roditelji, imate privilegiju da se bavite samo dobrim stranama odnosa sa detetom i da ga posmatrate kao posebno biće, jer nije (toliko) organski deo vas, kao vaše sopstveno dete.
Sa sopstvenim detetom ćete se manje igrati nego sa tuđim – jer ste opterećenim običnim fizikalisanjem, koje je najveći deo posla oko bebe i malog deteta. Nosite, podižete, savijate se, šetate noseći i ljuškajući dete, jer samo tako hoće da zaspi, a deca brzo napreduju i svakog dana su sve teža. Uglavnom sve što obavljate oko bebe – kupanje, povijanje, oblačenje, dojenje, hranjenje, guranje kolica – obavljate u nekom polusavijenom položaju, od koga puca kičma. Nije vam do igre i momenti kad se stvarno radujete svojoj bebi i potpuno ste opušteni sa njom, retki su i dragoceni.
