Većinu nas život obuči, istrenira i navede da spustimo kriterijume i da prihvatamo i činimo stvari ispod svojih standarda. Da se zadovoljimo prosečnim, kad je već natprosečno tako teško dostupno. Da idemo linijom manjeg otpora i živimo kao sav normalan svet. Da radimo poslove koje ne volimo, jer nešto mora da se radi, da ostanemo sa partnerima koji nam ne odgovaraju, jer valjda ne želimo da ostanemo sami, da odrađujemo, umesto da se posvećujemo, da funkcionišemo, umesto da razmišljamo, maštamo i sanjamo. Sve dok sve najbolje stvari ne postanu samo nejasna svetla u daljini, na periferiji naše zamagljene svesti o tome da smo hteli više, bolje, življe, srećnije, strasnije. Ugasimo se, a da nismo stvarno ni zablistali, sagorimo, a da nismo do kraja planuli. Neki ljudi prosto ne pristaju na to. Gledaju osrednjost oko sebe u svim segmentima života i ne žele da joj se pridruže. Oni naravno, plaćaju cenu svojih stavova, baš kao i svi ostali. Ali oni i dalje znaju ono što svi ostali zaboravljaju.
U partnerstvu ne prihvataju manje od ljubavi
Ako strahuju od samoće, organizovaće svoj život tako da bude pun aktivnosti, postaviće sebi ciljeve i radiće vredno, posvetiće se onim kompenzacijama od kojih će se osećati dobro i od kojih će svet oko njih biti bolji. Baviće se humanitarnim radom, biće angažovani i društveno aktivni i korisni, ugradiće sebe u stubove društvenog napretka i posvetiće se ličnom razvoju. Naravno, to će činiti i kad imaju adekvatnog partnera, koji će i sam biti slično orijentisan. Jer ljubav je rast, razvoj, napredak i podrška u svemu. Ako ne nalaze nekog ko ih voli, poštuje, razume i podržava, ne treba im niko ko će im pružati samo osećaj da nisu sami. Jer to je ispod svakog kriterijuma.
