Ne voliš grupne projekte i aktivnosti
Radije sve radiš sama, čak i ako je to posao za više ljudi, nego da sa nekim moraš da se sporazumevaš, da se trudiš da shvatiš šta govori, a šta ne govori i šta misli kad kaže to što kaže i da objašnjavaš ono što ti misliš i uočavaš. To je toliko iscrpljujuće. Mnogo teže, nego nekoliko prekovremenih sati svakog radnog dana, da sama završiš to što treba.
Mogla bi da živiš bez telefona i računara
Ponekad maštaš o pustom ostrvu, kao o raju. Nema nikoga da te uznemirava ni na koji način, a naći će se već neke jestive biljke i neke životinje koje je moguće pripitomiti. Šta nekome više treba, da bi bio u raju? Zapravo, okružena si toliko opterećujućim viškom stvari neophodnih u savremenom životu, da ti dođe da vrišteći pobegneš. Dobro, da se samo tiho išunjaš.
Trgneš se kad te neko dotakne
Dodir bez prisnosti, pitanja i jasne svrhe, za tebe je agresivno narušavanje tvog ličnog prostora, čak čin nasilja. Ti vidiš da se ljudi oko tebe stalno dodiruju, tapšu po ramenu, grle, spuštaju ruke na nečije mišice i ramena u poverljivom razgovoru i da to nikome ne smeta. Samo tebi smeta i zato poskočiš kad te neko pipne, a da to nisi očekivala. Ruke k sebi, ljudi, kakva je to drskost i sloboda?!
