Ne govoriš mnogo, kad govoriš to ne činiš arogantno i ne pokušavaš nikome da nametneš svoje mišljenje – kažeš nešto jednom i smatraš da je to sasvim dovoljno. Nisi sklona nikog da ubeđuješ, ništa i nikog ne zastupaš i zapravo, niko ne zna šta misliš. Tvoj pogled je direktan i bistar, ne deluješ kao stidljiva ili glupa osoba, ali nekako ti uspeva da budeš nevidljiva i nečujna, što je ponekad sasvim dobro, pa čak i prijatno, a ponekad je baš gadno i neprijatno.
Uvek si u ulozi slušaoca. I verovatno deluješ baš kao da zaista pažljivo i saosećajno slušaš sve što ti se govori. Što možda i radiš, dok ti ne postane previše dosadno, a onda samo klimaš glavom i prijatno se smeškaš i gledaš sa puno razumevanja, kao što umeš. I svi misle kako si ti jedna blaga i velikodušna osoba koja ih razume i koja je na njihovoj strani. Ne pada im na pamet da te baš zabole uvo i za njih i za njihove probleme i da si pola vremena “slušanja” provela ko zna gde, u privatnosti svog uma.
Ti si ona koju u nekoj grupi ljudi primete posle dva sata i zapitaju se zašto si tako tiha. Onda pokušavaju da te uključe u razgovor tako što te pitaju da li si dobro i da li je sve u redu, a kad im vedro odgovoriš da jesi i da je sve u redu, opet zaborave na tebe i vrate se ćaskanju i ogovaranju. Ti ne doprinosiš opštoj ležernoj atmosferi, ne umeš da vodiš besmislene razgovore i da se oduševaljavaš aktuelnim glupostima i površnostima i – nisi zanimljiva.
