Činjenica je da ne pamtimo i ne primećujemo ono što nas uopšte ne zanima – ma koliko vam bilo neprijatno kad vaš partner počne da priča kako je sreo Ivana, što morate da pitate “ko beše Ivan?” (koga vi nikad niste sreli, a možda i jeste jednom), a vi tu priču ne razlikujete od priče o Peri i Marku, jer on stalno sreće neke drugove iz srednje škole, sa kojima se malo podruži, pa se onda ne sretnu i ne vide ko zna koliko – te osobe se pojavljuju sporadično u njegovom životu i očigledno mu nisu važne, a u vašem životu ne mogu da zauzmu ni informativni prostor. Jednostavno, svaki put ih zaboravite. Isto tako, on ne pamti i ne razlikuje vaše koleginice s posla i prijateljice koje nikada nije sreo i zato nemate prava da se ljutite kad kažete “moja Maja” a on ne može da se seti na koga mislite. Sigurno znate ko mu je najbolji prijatelj, kao što i on zna ko je vaša najbolja prijateljica – to su osobe koje su deo vaših pojedinačnih života, pa se pojavljuju i u zajedničkom, njih srećete, upoznali ste ih i bili u njihovom društvu više puta, normalno da znate ko su. Ostali baš i nisu bitni. Ali – kad on pominje ženska imena, a vi muška, pažnja se uključuje – ljubomora i posesivnost (pa makar i u najmanjim dozama) učiniće da ne zaboravite ko su te drugarice i koleginice (i da ih pronađete na Fejsbuku). Kad vi pomenete kolegu s posla, on će takođe tačno znati o kome se radi, iako ga nikad nije video.
