Dođe vreme u životu da samo odje… odbacite, neke stvari koje su vas žuljale, bockale po mozgu, podrivale vam samopouzdanje i da prosto pustite sebe na miru. Da prestanete da se potresate zbog svakakvih gluposti, zbog kojih ste se cimali ranije. Ne, ne govorim o vremenu kad postanete mudra starica, nego o onom trenutku odraslosti i zrelosti, kad sa vas neka opterećenja otpadnu, kao skorela krasta. A malo posle, ni ožiljak se više ne vidi. Koliko godina treba da imate tada? Pojma nemam, nije do godina, do vas je. Nikad nije suviše rano, nikad nije prekasno, to je ono u šta sam sigurna.
Srednji prst tuđem mišljenju
Jer imate svoje, koje je potpuno po vašoj meri. Možda volite tesno mišljenje, koje vam ističe struk i poprsje, možda vam je prijatnije sa komotnim, oversajz mišljenjem, možda imate razna mišljenja za razne prilike, koja su nekad protivrečna, pa se drugi uznemire, jer ne uspevaju da vam odrede red i veličinu. Mera tuđeg mišljenja za vas je onaj Đura što šije svima (“šio mi ga Đura” univerzalni model) a vi krojite svoje stavove po svojoj meri i kad vam neko ke… popuje, samo mu se ljupko osmehnete, dok mu u sebi govorite da odje… odstupi i da gleda svoja posla. Srednji prst za tuđe mišljenje, kad taj već nije u stanju da svoje mišljenje zadrži za sebe.
