Drugi slučaj je kad vam svi govore koliko ličite na nekog poznatog, ili kako imate isti glas kao neko poznat. E, tu ide onaj tekst “da sam svaki put dobila dinar, kad sam čula da ličim na nju…” Ali vi ste u boljoj poziciji nego nečija pomešana sestra. Ne morate da objašnjavate ko ste, primate kompliment (iako ste ga sto puta čuli, pa iako to poređenje ne smatrate komplimentom) a ne morate ni rezignirano da ponovite izjavu o dinaru. Sledeći put kad vam neko kaže da ličite na neku javnu ličnost, tražite dinar. Mrtvi ozbiljni, zahtevajte svoj dinar, molim lepo. Pa imate i vi prava da se zabavljate i da pokušate da naplatite to što stalno slušate istu izjavu, koju svako ponaosob izjavljuje kao otkriće i ne pomišljajući koliko mora da vam je dosadilo da to slušate. A sledeći put kad neko krene sa “jao, ličiš mi na onu glumicu, kako ono beše, igrala je u onom filmu, znaaaš, sa onim slatkim glumcem, znaš onaj koji je glumio u…kako beše, ma znaaaaš” pa još morate i da mu kažete na koga ličite, jer ne može sam da se seti, njemu tražite deset dinara. A sledeći put kad primetite da vas neko gleda sa izrazom lica na kome upravo sviće spoznaja o tome na koga ličite, budite brzi i ne dozvolite mu da to izgovori. Pitajte ga koliko para traži da vam ne kaže na koga mu ličite.
Tako ćete imati nekoliko načina da eksperimentišete sa ljudskom površnošću i jednosmernošću, pa kad sretnete nekog ko vam rado daje dinar ili deset i slatko se smeje vašoj dosetljivosti i svojoj gluposti, znaćete da imate posla sa nekim ko nije tako ograničen, kao većina ostalih. Baš me zanima koliko njih ćete zaista zaustaviti i sprečiti da ne izgovore to što su naumili, jer u tome su gotovo svi gotovo nezaustavljivi. Jednostavno, nešto u glavi ne da im da promene direktivu i verovatno bi se zadavili sopstvenim jezikom kad ne bi izgovorili to što su zaustili. Većina ljudi se tako ponaša u većini situacija u kojima nešto pokušava da ih osujeti da do kraja odreaguju.
