Uvek si bila jaka za druge
Ti si bila ta koja je ostajala jaka da bi drugi mogli da se raspadnu, da se porazboljevaju od tuge, nemoći, besmisla, starosti, da puste da ih bol razgradi i da se onda sastavljaju ili lagano dezintegrišu, da procesuiraju sopstvenom brzinom i pronalaze svoje načine da završe svoje krugove i izađu na kraj sa svojim sadržajima. A ti? Kada si poslednji put imala taj luksuz, da kažeš “ne, ja ne mogu, ovo je suviše za mene” i da se prosto raspadneš? Nikad, koliko znam (heh, znam). To je tvoj način samoodržanja, možda, ali ponekad si tako umorna i malodušna (i to znam), a i dalje si daleko od pomisli da bi možda mogla malo da posustaneš, da ne budeš tako jaka i da pustiš da te osećanja poplave i raznesu i da se osloniš na druge, da slinaviš po njima i padaš im u nesvest. Dobro, ne bi ti to mogla tako, ali razumeš šta ti pričam.
Greške zbog kojih sebe osuđuješ
Greške su učinjene i treba da prekineš da kinjiš sebe zbog njih. Popravila si šta je bilo moguće popraviti – a mnogo toga nije bilo moguće popravljati, a nije ni bilo samo do tebe – ostalo treba da prihvatiš i da sa tim raščistiš. Ne samo da je normalno i ljudski što si grešila (bila glupa, slepa, zavedena, nesvesna, arogantna, neoprezna) nego ćeš sigurno i nadalje ponekad biti takva. Prihvati svoje greške unatrag u prošlost i unapred u budućnost i živi u sadašnjem trenutku opraštanja, otpuštanja nepotrebnih naboja i opuštanja, nerazmišljanja – iz ovakvog stanja se pravi najmanje grešaka.
