Ma šta nam govorili, nije prirodno, a nije ni dobro po nas da se pravimo da je sve u redu. Naprotiv. Tek kada prihvatimo ono kako se istinski osećamo (tužno, zabrinuto, nostalgično, bespomoćno ili nas nešto jednostavno nervira) možemo početi da shvatamo koliko zapravo same možemo uticati na to stanje i svesno ga menjati. Jer, izvesno, okolnosti se neće tako lako i brzo promeniti. Jedino što možemo menjati jeste naš pogled na njih.
I naravno, to je opet lakše reći nego primeniti. I zato, nemojte se osećati loše zbog toga što se ponekad osećate loše. Niste sebične, nezahvalne niti bahate. Samo niko od nas nije bio spreman na situaciju koja nas je zadesila i sasvim prirodno, ne znamo uvek adekvatno da reagujemo. Koliko god da smo svesne toga da su promene dobre i da su krize ono što nas “vadi” iz uljuljkanosti i vodi ka istinskom rastu, nikome nije jednostavno da se privikne na potpuno nov način života. U redu je to što vam nedostaju razgovori sa prijateljima, zagrljaji, poljupci, šetnje, ispijanje kafe…
Prirodno je i da maštate o tome šta ćete nakon svega ovoga raditi i sasvim je normalno da to uključuje još uvek i neke materijalne stvari, poput novih krpica, izlazaka, putovanja… Sve to nam nedostaje. Sasvim je prirodan taj osećaj “izgubljenog proleća” i sopstvene izgubljenosti u svemu ovome. Ali, ne zaboravite da se, uprkos svemu, negujete, da zagrlite svoje dileme, da se ohrabrite. Ne zaboravite da govorite sebi ono što biste rekle najboljim prijateljima i porodici. Sve teškoće će proći, kao što, uostalom, i lepi periodi prođu. A mi sa sobom zauvek ostajemo u neraskidivoj vezi.
Naslovna fotografija: Unsplash.com
Vladislava Milovanović
