Znate onaj osećaj kad vam je dosta svega? Znate sigurno, sigurno ste se milion puta mučili, komplikovali, razmišljali i premišljali, čupali i rukama i nogama da konačno dovedete u red svoj život i donesete neku “od životne važnosti odluku”. E pa, ja se sa tim srećem gotovo svakodnevno! Meni je sve od životne važnosti, sve mi je veoma bitno, sve mi je ogromno i sve mora da bude savršeno. Od svakog komarca ja pravim slona… Ali, šta ćete, devica sam u horoskopu – perfekcionista!
Ono što sam zapravo htela da kažem je to da se od prevelikog i prečestog (i ponekad uzaludnog) razmišljanja umorimo i stanemo i zapitamo se – šta sad, vrtim se ukrug već neko vreme, ne mogu više! Neka bude kako bude, pustiću se i prepustiću se kao listić na vetru! Pa, ako mi je suđeno desiće se to i to… I tako opet počnemo da razmišljamo, doduše sada ne o problemu već – o sudbini.
Da uradim nešto ili da sačekam sudbinu?
Šta je sudbina, je l’ se to maže na ’leba? Je l’ to postoji? Ma, sve je stvar čoveka. Verujem da sanjari veruju u sudbinu, kao ja na primer. Oni realniji koji, može se reći, stoje sa obe noge na zemlji, verovatno misle da su to prazne priče. Pa da, pročitala sam jednom negde da je “sudbina samo izgovor da puštamo da nam se stvari dešavaju, umesto da ih nateramo da se dese”. E, tu sam se zamislila! Normalno je da, na primer, ne mogu da odem na ispit, a da ništa i ne pročitam, noseći se mišlju da će mi se posrećiti, da ako mi je suđeno da položim, mogu da dođem i nespremna. To nikako! Mislim da sudbini ipak treba malo podsticaja, da je usmerimo u pravcu u kome mi želimo da se kreće, pod uslovom da znamo koji je to pravac, naravno.
Pa da, čak je i Makijaveli (Machiavelli) govorio da u životu podjednaku ulogu imamo i mi i sudbina – pola-pola. Taj deo mi se dopao. Mada, rekao je i to da sudbina nastupa tamo gde nema hrabrosti, što nas opet dovodi do toga da je sudbina samo izgovor, itd. Pa dobro, moguće, sve je moguće… Cenim da se više prepuštamo tom čudu zvanom “sudbina” za nešto što je daleko, pomalo apstraktno, na šta baš i ne možemo da utičemo ili smo već učinili sve što je bilo u našoj moći pa sad čekamo rezultate. Kad se umorimo od razmišljanja, nadanja, pokušavanja, pa jednostavno želimo da to skinemo sa vrata i gurnemo ga pod tamo neki tepih, tamo negde u neki zabačeni ćošak naših misli.
Mene ubija razmišljanje i analiziranje, uvek zaključim da sam možda još u gorem sosu nego pre početka rešavanja te komplikovane jednačine sa 200 nepoznatih u mojoj glavi. Ne mogu da planiram, ne mogu da odlučujem, želim da se prepustim i da život ide svojim nekim tokom, spontano. Šta, mnogo hoću? Ponekad zavidim onim ljudima koji nikad ne razmišljaju i dobro im je u životu, imaju neku svoju logiku, šta ih briga! Ko je video vajdu od mučenja sebe teškim mislima? Kako kaže Parni Valjak: “Kad je tako malo vremena, ja ga neću trošiti kako ne treba”. Šta bi bilo kad bi bilo, koga briga! Biće šta bude! Eto, prepuštam se sudbini, pa kakav god mi put odredi.
Ivana Tomić – za sada je još uvek novinarka u pokušaju, ali bi volela da jednog dana ima uspešnu karijeru. Od kada je postala tetka šali se da je postala i mudrija. Voli da provodi vreme sa svojom porodicom i kućnim ljubimcima, obožava “Mrak” film, višnje i Džonija Depa, a posebno uživa da “šeta” po živcima svojoj najboljoj drugarici Nedi.
