Čini mi se da svake godine u ovom periodu nešto u meni totalno poludi. To je valjda neki suludi gen koji se pali tek kad temperatura pređe 30˚C. Misli počnu da cvrče od vrućine. Moždane sinapse se tope kao izolacija oko bakarne žice. Kratak spoj. Svesti – doviđenja! A niko nije lud da spaja žice dok struja u njima i dalje divlja. Leto je. Imam važnija posla od toga da budem normalan. A ti?
Pokušavam da se setim nekog skroz običnog leta. Nekog totalno nebitnog leta. Shvatam, ako ga je ikada i bilo, očigledno je bilo toliko obično da sam ga i zaboravio. Novobeogradska leta su uvek, ali uvek, nešto totalno suludo i nenormalno. Ne znam kakve turističke atrakcije nude drugi krajevi Beograda, ali sa sigurnošću mogu da tvrdim da nijedan ne može da ponudi paket aranžman kakav nude Blokovi u toku sezone. Ne, ne, nema šanse. You can’t beat this.
I dalje pokušavam da se setim nekih prošlih leta. Ne sećam se kako izgleda jul u kojem ne popiješ ni jedno pivo sedeći sa ekipom na vrelom betonu pored terena za basket. Ne znam kako izgledaju dani u kojima ne dočekaš zoru, jer noćna žega ti ne dozvoljava da zaspiš, a ono gore pomenuto pivo i dalje ključa u tebi. Čak sam zaboravio i kako izgleda leto bez lumpovanja na savskom keju, dok preko neba špartaju avioni za Surčin, a neko prelepo žensko biće sedi pored tebe, dok se u tebi lenjo mešaju prijateljstvo, alkohol i zaljubljenost. I više nisi siguran ni u šta. A u sve si spreman da poveruješ.
Propustio sam da zaboravim one osećaje dok šetaš užarenim novobeogradskim betonom i skinuo bi ovo odelo od kože sa sebe i uleteo u snopove vodenih prskalica ispred neke od ovih novih poslovnih zgrada. I igrao u njima, samo da bi se rashladio. I pamet kad je pomućena. Znoj sa čela isparava u momentu kad kapne na asfalt. Ali onda pamet raspameti letnja haljina sa grešnim osmehom i kovrdžavom kosom, koja projuri pored mene na visokim platformama, i odleprša u nepoznatom smeru. Takva su leta. Prepuna boja, osmeha i nepoznatog. Beskrajni nizovi neplaniranih noći sa poznatim i nepoznatim ljudima. Bespovratni dani koji će isto tako pobeći na štiklama, a ti i ja možemo samo da ih zapamtimo i tu, u našem sećanju, mogu da potraju malo duže. Setiću ih se već nekad, kada se ovaj dobro provereni sistem ponovo reinstalira na jesen. Već sam to radio toliko puta do sad.
I onda se letnji pljusak razlije preko celog grada. Pokvari sve tek montirane ženske frizure. Sve nas vrati nivo unazad. Ali nema veze, u ovoj igri mi imamo šifru za hiljadu života. Nije to trežnjenje, to je samo par trenutaka za predah. Sunce se ponovo zakači za nebo, zavali se i ništa se nije promenilo. Emocije i dalje nastave da pršte kao vatromet u glavi, a uigrani kukovi i dalje definišu letnje ritmove. U mojoj glavi notorne pijanice sviraju gitaru i trubu, dok crnja sa afro frizurom sumanuto lupa po bubnjevima. To je za mene leto. Muzika sporo gamiže niz pomalo nagnute bulevare. Ili to samo oni meni deluju nekako nagnuto?
Neko od vas ima neke loše uspomene da zaboravi? Neki raskid iz februara ili slupan auto na januarskom ledu? Odbijanje za američku vizu u junu? Ili možda slomljenu podlakticu u aprilu? Pad sa bajsa? Pad sa sprata? Pad posle pada? Ovo je najbolja prilika koju ćeš dobiti za tako nešto. Iskoristi je. Uzmi voštane boje i prekreči sve gluposti koje te prate. Onda kada shvatiš da se voštane boje provide, uzmi auto lak i zauvek dokrajči sve te loše momente. Šta mogu još da ti kažem? Ja ću prestati da se molim letu tek kada me probudi Sunce. Svetlost kidiše pravo na oči. U mislima samo crvena svetlost koja se presijava u kapcima. Pridižem glavu. Ležim na betonu. I svi moji matori filmovi fotografskog sećanja su osvetljeni. Nema razvijanja loše izoštrenih fotografija. To je život kakav želim. To su leta koja pamtim.
Nemanja Lukić je turista sa lažnim pasošem, nigde ne putuje bez cigareta i spiska knjiga koje bi trebalo da pročita. Zavisnik od nesnosne buke koja dopire iz njegovih slušalica. Neki misle da ume da crta i da je levoruk, ali to su samo neproverene glasine. Omijeni hobi: razbijanje šablona. Životni moto: “Ja da se zaljubim? Nemoguće!” Najveći životni neuspeh: zaljubio se sedam sekundi nakon izgovaranja prethodne rečenice.
