Bespoštedni rat protiv prosečnosti na svim nivoima, nije me učinio natprosečnom. Ali, suočavanje sa svojim zabludama, jeste. Povukla sam svoje borilačke snage sa barikada i stavila ih u službu samospoznaje. Svaki uvid doneo je neko suočavanje, svako suočavanje je postalo proces prihvatanja, obuhvatanja, kanalisanja, transformacije. Svi ti procesi i dalje traju. Ne verujem da se oni ikada i završavaju. Mislim, ni kada se život završi. Svest se stalno širi i produbljuje i nastaviće i bez mene, bez mog telesnog učešća u životnim procesima.
I sada, kad mi se dešavaju bolne stvari, kad nametnuti okviri življenja stežu i žuljaju, kad želim nešto što ne uspevam da ostvarim, posežem za suočavanjem, za svešću, za tekovinama unutrašnje slobode. Ne borim se protiv situacije u kojoj se nalazim, ne borim se za ciljeve koje ne dostižem. Suočavam se sa onim što jeste. Ponekad moram da provedem neko vreme na dnu, da se osećam pregaženo, poraženo, preplašeno, povređeno – ponekad zaboravim na svest, obuzeta naporom da se prepustim. Pa kad shvatim da se ja to borim za prepuštanje, onda pustim. Položim oružje, šta god ono bilo u toj situaciji. Ponekad su emocije ljubavi to oružje, njega je najteže položiti. Teže nego strah.
Koncept suočavanja ništa ne brani, ništa ne osvaja. Ne pomaže da se zaobiđe bol, naprotiv. To je otvaranje tamo gde sam najranjivija, najslabija, najzbunjenija. Prepuštanje, dopuštanje, otpuštanje. I to je sve.
I stalno tako.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević
