Ako nas nešto odbija, plaši, zbunjuje, obeshrabruje, nisu nam potrebni nikakvi izgovori da to nešto zaobilazimo i izbegavamo.
Dovoljno je da priznamo sebi da nas to plaši, zbunjuje…
Zvuči prosto i kao nešto što bi svako normalan radije učinio, nego da komplikuje sebi život smišljanjem izgovora i ubeđivanjem sebe i drugih u njihovu verodostojnost.
Samo što obično radije biramo te komplikacije, nego prostu istinu.
Verovatno zato što nam se najčešće dešava da nas plaše, obeshrabruju, zbunjuju i odbijaju stvari koje bi trebalo da nas raduju, uzbuđuju, ulivaju samopouzdanje i sigurnost, ako smo normalni.
Tako stoje stvari sa uspehom, napredovanjem na poslu, slavljenjem rođendana, upoznavanjem novih ljudi, zaljubljivanjem, ulaskom u brak, roditeljstvom…
Ljudi su sposobni da se istripuju oko svega i oko bilo čega.
Samo što to, naravno, nije trip.
Ali zašto bi se neko plašio proslave rođendana, pobogu?
Svaki izgovor je neubedljiv
Pa, možda zato što uopšte nije raspoložen ni za kakvo slavlje, što je ozbiljno zabrinut nad cifrom, što mu se dešava nešto što mu skreće pažnju i energiju, što ne želi sa drugima da provede taj dan, što ga nervira cela ta priča, naročito ako je društvo naviklo da se skuplja za taj rođendan, očekuje poziv i sprema poklone.
U tom slučaju, lakše je osećati se anksiozno, jesti se iznutra dok se ne razboliš toliko da stvarno ne možeš da proslaviš rođendan ili smisliti neku iznenadnu obavezu i zbrisati negde – što je baš debelo ispaljivanje, ali predstavlja izlaz.
Teže je svakome iz društva pojedinačno reći ove godine nema slavlja, ne želim i ne očekuj da ti bilo šta objašnjavam. Tako mi je došlo.
Da li je to zato što uopšte imamo vrlo malo odnosa u kojima možemo da budemo tako otvoreni i neprijatni?
Bojimo se da nas prijatelji neće shvatiti?
Ili da ćemo ih izgubiti, ako ne ispunimo neko bitno očekivanje?
Zar se bojimo da ćemo u očima svojih prijatelja narušiti sliku o sebi, ako im saopštimo kako se tačno osećamo i šta hoćemo ili nećemo?
Da, da, da i da.
Uostalom, prijatelji znaju da budu potpuno sumanuti i da čak i kad im saopštite da ne želite nikakvu gužvu i organizaciju za svoj rođendan, oni vam sve pripreme iza leđa i smisle neki izgovor da vas dovuku na lice mesta. A vi, malo posle, shvatite da vam je drago što su vas tako zeznuli.
I onda stavite prst na čelo, pa se zamislite da li je vaša odbojnost prema ideji da proslavite rođendan u stvari bila izgovor za nešto drugo?
Za nesuočavanje sa zatvaranjem nekih životnih krugova, sa odlukama koje ni ove godine niste doneli, ciljevima kojima se još uvek niste približili, ljudima koje još uvek niste ni prihvatili ni odbacili.
Sa potrebom da nešto stvarno, suštinski, definitivno i najzad promenite u svom životu, jer je krajnje vreme, evo već punite toliko godina, a još niste završili fakultet, raskinuli vezu koja vodi u brak koji ne želite, rodili dete, kupili kola, preselili se…
Rođendani su fokus za sve što nismo i što jesmo i što ne želimo i želimo da budemo i kao takvi prava prilika da se suočimo sa svim svojim izgovorima i odbacimo ih u ime istine i delotvornosti.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
