Ljubav je ta neuhvatljiva sila, čija se nemogućnost definisanja širi sa iskustvom. Magija, osećanje ili stanje? Ili sve zajedno i još po nešto? Nema sumnje, ljubav izuzetno cenimo i visoko vrednujemo, ona nam oplemenjuje život, širi vidike i čini nas boljim ljudima. Odmah iza ljubavi, sledi vrednovanje seksa. U idealnom slučaju, seks je telesna ljubav, materijalizacija i otelovljenje partnerskog odnosa, koji uključuje sve aspekte ljubavi, angažuje emocije i kroz vrhunsko zadovoljstvo omogućava parovima da iskuse ekstazu međusobne prožetosti ljubavlju.
Dvojnost ljudske prirode međutim, razdvaja ljubav i seks. Dovodi do toga da muškarce doživljavamo kao prirodno sklone razdvajanju nagonskog i emotivnog, a žene kao prirodno sklone dobrobitima emotivne veze ujedinjene sa telesnim uživanjem.
Iako telesno funkcionišemo kao i svi sisari na planeti, nemamo prava da se pozivamo na nagon. Seks je mnogo više od potrebe za hranom i snom. Uopšte nam i nije potreban na taj način. Jer, u prirodi, parenje znači produžetak vrste, a u ljudskoj prirodi parenje znači vrhunsko zadovoljstvo koje nije omeđeno ciklusima razmnožavanja.
Zašto imamo toliki luksuz da se parimo kad hoćemo i to ne primarno zato da bismo se razmnožavali, ako ne zato što je seks nešto više od nagona?
Bolna podvojenost na temelju činjenice o telesnoj smrtnosti, odvela je čovečanstvo u duhovnost, na temelju težnje za besmrtnošću. Neugasive nade da postoji nešto više i da čovek nije prašina na vetru večnosti.
Religije nude spas duše i život posle života, tražeći odricanje od materijalnog, disciplinu u obuzdavanju telesnog, da bi se duša oslobođena balasta vinula pod Božiju zaštitu.
Bog je ljubav, tvrde neka duhovna učenja. A ljubav uključuje slavljenje života u svim njegovim oblicima i ne odriče se materijalnog. Ljubav zna za svoj telesni izraz, jer poznaje seksualnu ekstazu. Na ovaj način, mogli bismo da tvrdimo i da je Bog seks, samo što se ova tvrdnja osuđuje za sektaštvo.
Mi ne znamo šta je Bog, kao što ne znamo ni šta je ljubav. Osim ako oni nisu uzvišeni i nedostižni izvori svetlosti, koji emituju mnoge svoje manifesticije, pokazujući čovečanstvu mnoga svoja lica sa kojima mnogi mogu da se poistovete, da se u njima prepoznaju kao u ogledalu i steknu smisao, cilj i kompas.
Ali šta ako Bog nije ni ljubav ni seks, ni duh ni materija, ni oproštaj ni presuda, ni utočište ni istina, nego sve zajedno i još mnogo više? Toliko mnogo više da to uopšte ne možemo da pojmimo, jer smo ljudi i kao takvi samo jedna Božija manifestacija, ni vrhunska, ni konačna, ni naročito jedinstvena?
Ostaje nam da sami budemo ljubav. I seks. I duh i materija. Kao što i jesmo. Toliko toga jesmo, da je traženje nečeg višeg samo put u besmisao i neistinu.
Uostalom, zašto bismo nalazili zamerke Božijem delu?
