“Hoću sve i hoću odmah” je varijanta na koju uvek možeš i najčešće se oslanjaš kada iza sebe imaš 20 godina, a pred sobom još bar dva puta toliko. Čak su i ljubavi, slušam ovih dana, lepše kada su na varijantu “dođem ti…” U kasnijim godinama ti uglavnom bude dovoljno – dovoljno.
Najpre ostane kusur od neke bivše ljubavi, pa ga uložiš u narednu i nadaš se premiji. Uzalud. Zatim uložiš dvostruko ili trostruko više i opet se ne isplati. Pitaš se gde grešiš? U proračunu možda, ili u dobitnim kombinacijama, koje se, nažalost, danas ne poklapaju sa rasporedom planeta?
Potom se okrećeš karijeri koja se u Srbiji uglavnom svede na sedenje za bankarskim pultom, žurbi kroz hladne bolničke hodnike koji još uvek “podsećaju” na one iz devedesetih, dok u rukama nosiš dijagnozu koju ćeš rutinski da saopštiš. Tek se nekome zalomi, pa na primer od čistačice napreduje u službenika marketing sektora. Ili kako god već, primera za “prodaj njivu i doktor si” ima mnogo.
A ti? Jurcaš od vrata do vrata i u najboljem slučaju budeš ispraćen sa: “Žao mi je, ali niste potrebni na ovom mestu. Danas.” I pitaš se koliko to “danas” u Srbiji traje, kada nakon nekoliko meseci ili godina ponovo stojiš u redu na birou, čekajući da svane sutra.
“Ovo je zemlja gde se u svemu kasni. Samo se umire pre vremena.”
Iskreno, guše me sve one udarne jutarnje vesti na kojima se love čitanost i gledanost. “Kragujevčanka preminula čekajući srce” i njemu sličnih naslova na kojima se profitira, dok je samo nekoliko dana pre tragedije jedan život procenjen na deset hiljada evra. Bunim se i grozim pri pomisli na cenu života koja odgovara taman nečijoj plati.
Ali uzalud, u Srbiji se ne zna ni dugoročna vremenska prognoza, ni da li će plata leći sledećeg meseca, ni hoće li biti dovoljno citostatika, a sada, eto, ni granica između života i smrti.
I dok se nadam da Sutra u Srbiji kasni jer se na putu do njega saplelo o nečije greške koje se daju ispraviti, želim da verujem kako pravo na život imaju i oni sa praznim džepovima, ali punim glavama i srcem koje još uvek kuca.
Sutra je danas kome se nadamo
Zato svaki sledeći put kada nam izgleda kako nećemo uspeti da sažvaćemo gorak zalogaj života… Kada je tišina toliko glasna da preti… Kada odlasci sa sobom odnose i deo nas… Kada tuga toliko jako steže da oduzima dah… Jedino što nam preostaje jeste to da dišemo duboko i budemo srećni zbog toga što jesmo danas.
A sutra… Nije svako sutra “malo sutra”. Ono će pre ili kasnije doći, pa čak i u Srbiju. Obećavam!
Do tada možda da se vodimo onom: “I mater vetru dok je nama nas”?!
Dragana Đukić – Zaljubljena u pisanu reč, more, brodove i vino. Studentkinja srpskog jezika i književnosti koja obožava italijanski jezik, a omiljena reč joj je “trottola”. Sve što prećuti – zapiše. Smatra da je neuspeh samo druga strana uspeha, a uspeh je prevazići neuspeh. Nove razloge za sreću pronalazi u nepoznatom. Posvećena je jogi, ali veruje da ne postoji veština koja može pružiti osećaj ispunjenosti kao zagrljaj deteta i pogled pametnog, zaljubljenog muškarca preko čaše vina uz pesmu Leonarda Koena. Životna krilatica joj je “Život je more. Obožavajte ga, ali mu ne verujte čak ni onda kada vas miluje.”
/em
