Svadba

10.00

– Amiče, diži se.
– Ne mogu.
– Odmah!
– Ne mogu.
– Amiče, momentalno da si ustao.
– Sutra ću.
– Diži se! Sestra ti se danas udaje.
– Nek se uda sutra.
– Evo ovako.
– Vrati mi jastuk!
– Diži se bitango, svi samo tebe čekaju.
– Vrati mi jastuk.
– Ustaj. Moraš da prodaš sestru Mitru.
– Neću. Kaži mladoženji da pristajem na svaku cenu. Vrati mi sad ćebe…
– Ustaj, idiote.
– Jok. Šta nameravaš sa tom čašom vode? U jeb’o te, kako si ti luda žena!

10.30

– Je l’ ja moram da idem?
– Amiče, prestani da se izmotavaš.
– Reci da sam dobio koleru.
– Oblači se.
– Ti znaš kako ja mrzim svadbe…
– Oblači se.
– Šta se venčavaju kada sam im lepo video u horoskopu da će se razvesti?
– Aman bre.
– Nego to seljačka posla. Svadba za 200 zvanica, rodbina, sarma, trubači… Uostalom, šta da obučem?
– Ono crno odelo.
– Misliš da je glupo da idem u trenerci?
– Oblači se i trči kod sestre.

11.00

– Amiče, ti čuvaj prozor da je ne otmu sa te strane, a ja ću da pregovaram na vratima.
– Kako god ti kažeš, braco.
– Pa ustani. Evo ih stižu.
– Ko je mesio ove kiflice?
– Daj čoveče pusti te kiflice, uozbilji se.
– Ja da se uozbiljim?
– Da.
– Misliš da ozbiljno prodamo sestru?
– E ne zajebavaj, nego pusti tu kiflicu, ustani sa fotelje i idi čuvaj prozor.
– Šta misliš, za koliko možemo da je zavaljamo?
– Čoveče, ustaj! I prestani da zajebavaš.
– Evo jebote. Posle se čudimo što muškarci tretiraju ženu kao komad mesa…
– Prozor, Amiče!
– Nije ni čudo, na kraju krajeva ono što pošteno platiš, tvoje je…
– Amiče, razbili su prozor…
– Evo gađam ih kiflicama, ionako su tvrde kao kamen.
– Ti sve moraš da upropastiš.
– Kako da upropastim? To što tretiram svoju seku kao emancipovanu ženu je tebi…
– Samo prestani.
– Ja sam baš hteo da im učinim uslugu, da jednom za sva vremena prestanemo sa tretiranjem žene kao stoke. Ipak je naša sestra u pitanju… Je l’ tako, seko? Je li seko? . . . Seko? Jesi li ljuta sada na mene?

12.00

– Ne mogu da verujem koliki si ti skot, Amiče.
– Šta sam sad uradio?
– Ti ne možeš ni u ovako bitnim trenutcima da se obuzdaš.
– Šta sam sad uradio, jeb’o te?
– Upropastio si sestri venčanje.
– Nisam, samo nisam hteo da moja sestra bude prodata kao rob na pijaci u Starom Rimu, jer moja sestra zaslužuje da…
– E, ne seri nego vozi.
– Nemoj da me vređaš pred nepoznatim ljudima.
– Ovo ti je brat od tetke.
– Zdravo brate od tetke. Kako se zoveš?
– Saša.
– Znaš, ja sam slab sa tim rodbinskim odnosima. Šta ima kod tebe u selu?
– Ja sam iz Loznice.
– A Loznica nije selo?
– Ne.
– Svaki dan naučim nešto novo.
– A što ti ne trubiš?
– Zato što nismo u Loznici.
– A zašto onda drugi trube?
– Zato što oni još nisu shvatili da nismo u Loznici.
– A što si napravio sranje kada je Mitar kupovao Seku?
– Zato što nisam hteo da imam ekonomska posla sa čovekom koji se zove Mitar.
– Amiče, prestani da lupetaš više. Dete ne razume tvoje gluposti…

12.30

– Lepo sam ti rekao da je neću da ulazim u crkvu. Počeću da se topim kao u horor filmovima.
– Začepi.
– Evo sunce se probija kroz ove arabeske na prozorima…
– Ćuti bre, svi se okreću da čuju ko priča. Sramotiš me.
– Ako koža počne da mi se puši prebaci me u ispovedaonicu da okajem grehe…
– Ćuti čoveče.
– Ćutim.
– Super
– E…
– Ćuti, čoveče.
– Jesi ti čula da je sada pop rekao…
– Prestani.
– Da je muškarac glava a žena telo…
– Prestani.
– I da žena mora da ga sluša, ako treba i noge da mu pere…
– Jesam, a sad ćuti.
– Moramo i mi da se venčamo u crkvi.
– ‘Ajde izađi napolje . .

13.00

– A što si stalno pričao u crkvi, Amiče?
– Dete, ne smem da pričam sa tobom.
– Zašto?
– Zar nisi čuo kada mi je ova veštica to zabranila dok smo išli prema crkvi?
– Ona je samo htela da kaže…
– Mali, nemaš ti pojma. Ona je veštica, kao i svaka žena. Začara te i onda počneš da radiš samo ono što ona hoće, misliš ono što ona hoće da misliš. Ti veruješ da znaš šta je ona htela da kaže, ali ona uvek različite pojmove zove istim imenom.
– Ne razumem, šta hoćeš da kažeš?
– A nju razumeš?
– Da!
– E vidiš mali, tako sam ja i mislio, dok nisam…
– Amiče, začepi i vozi!!!

14.00

– Ja sam u fazonu da zapalimo posle proje.
– Prestani.
– Ovde dok stigne do roštilja svanuće novi dan.
– Ćuti bre. Ne želim da pričam sa tobom do kraja dana.
– Super, ionako si dosadna.
– Razgovaraćmo još.
– Gde je ono zabavno dete?
– Misliš na svog brata?
– Da, iz one selendre.
– Loznice?
– E da, taj.
– Koji si ti kreten.

14.45

– Je l’ ti kapiraš da još ni proja nije stigla sa onim masnim suvim mesom? Ovo će trajati čitavu večnost.
– Ja razumem da si ti hejter, ali…
– Drago mi je…
– Strašno to što ti se sestra udaje, a tebi to ne da nije bitno, nego sve vreme praviš haos. Stvarno ti toliko nije bitno?
– Realno nije, rekoh ti da će se raz…
– Ja tebe realno danas više ne mogu da slušam.
– Velkam tu d klab. Nego, ko je ovaj što sedi pored nas?
– Ko?
– Ovaj brka sa ovom brkatom debelom ženom?
– To su ti teča i tetka iz Loznice, inače Sašini roditelji.
– Saša?
– Ono zabavno dete.
– A gde je zabavno dete?
– Igra se u posebnoj sobi za decu.
– A što je on išao sa nama kolima, a ne sa njima?
– Zato što je hteo da te upozna pošto onako mali čita sranja koje pišeš.
– Ju, ljubi ga čika Amitz. Pa što mi nisi rekla…
– Samo zaćuti.

15.30

– Šta misliš, kada će se ovaj pakao završiti?
– Ne razgovaram sa tobom.
– Proja je odvratna, a muzika još gora.
– Ne razgovaram sa tobom.
– Mrzim svoju rodbinu.
– Ne zanima me.
– Idem da pišam, ako stigne sarma uzmi mi neku veliku.
– Odjebi.

15.35

– Halo?
– E Pero, Amitz je.
– Šta ‘oćeš?
– Slušaj. Ja sam na onoj svadbi usranoj o kojoj sam ti pričao…
– Ok. Šta mi se pravdaš, nisam ti ja ona tvoja veštica…
– Ma slušaj bre.
– Slušam.
– Za jedno dvadesetak minuta me zovi na veštičin mobilni…
– Što na njen?
– Da bi izgledalo uverljivije.
– Šta da bi izgledalo uverljivije?
– Pa, da ti kao hitno trebam.
– Koji ćeš mi kurac?
– E daj, ne maltertiraj me sad tim glupostima, jeb’o te. Smorio sam se na ovoj pakleno dosadnoj svadbi.
– Kakva je klopa?
– Sranje, šta si mislio? Nego to i nije bitno. Moraš da me izvučeš odavde.
– Dobro, slušam. Šta treba da uradim?
– Dakle, zoveš me na njen telefon jer ću ja svoj da isključim.
– Što?
– Radi dramatizacije i uverljivosti.
– Aha, kapiram.
– I kao, hitno ti trebam. Smisli nešto. Bolesna ti tetka koju voliš. Komšija slomio nogu, pa samo ja mogu da ga vozim u Urgentni, dobio si napad slepog creva ili tako nešto. Kapiraš?
– Kapiram.
– Sigurno?
– Da zovem te za 20 minuta na njen telefon da te izvučem sa smor svadbe.
– Tako je.
– Čujemo se za 20 minuta, a sad se teraj.
– I ti.

16.15

– Je l’ ti telefon u funkciji?
– Ne razumem?
– Pa je l’ ti uključen?
– A što ne bi bio?
– Ma pitam onako.

16.35

– Jesi li sigurna da ti je telefon u funkciji?
– Jesi li se ti u međuvremenu drogirao?
– Ma samo pitam. Meni prazna baterija, pa ako neko slučajno treba da me zove…
– U funkciji je i odjebi, još sam ljuta.
– Ok. Ok. Ne moraš odma’ da se drkaš.

16.55

– E, a gde ti je telefon?
– Amiče, počinješ da me plašiš svojim ponašanjem.
– Samo sam pitao. Idem ja da pišam.
– Opet?
– Šta da radim, nešto sam loše popio.

17.00

– E pičketino!
– Šta je sad?
– Šta, šta je? Pederčino.
– Jao jeb’o te, zaboravio sam.
– ‘Ajde zovi sad.
– Sad.
– Ma za koji minut. Idiote!

17.05

– Zvao te Pera malopre.
– Stvarno? Kad?
– Dok si bio da pišaš.
– Idiot.
– Molim?
– Ma ništa. Što me je zvao? Je l’ nešto hitno?
– A što pitaš?
– Pa ne znam, je l’ mu tetka dobro?
– Dobro je.
– Aha. A komšija kako mu je?
– Odlično.
– Da, da kapiram. A je l’ mu okej slepo crevo?
– Vas dvojica ste dva morona. To je problem.
– Kako to misliš?
– Te vaše fore klinci prestanu da rade u osnovnoj školi.
– Koje fore?
– Slušaj me, Amiče, idiote. Sedi tu. Sada idem da igram na stolu, a do ponedeljka ću razmisliti da li da podnesem zahtev za razvod.
– Ok. Razumem.
– Samo začepi danas već jednom.
– Evo ćutim.
– I upoznaj se sa rodbinom konačno, kretenu.
– Evo.

Mrzim svadbe, moje drage dame, ako vam to dosad nije bilo jasno.

Preuzeto iz “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”