Ne znam odakle ni da počnem. Valjalo bi od početka. Ali meni se od početka ne počinje. Do kraja ću odustati od ideje da sumiram našu priču. A i kako je ona bila sve, samo ne uobičajena, ipak ću krenuti od kraja. Red je da se naopako, kakva je i bila, ispriča.
Bilo je to tmurno jesenje jutro davne… Ne, ne brini, neću ovako tmurno i jesenje da započnem pričanje o našem rastanku. Možda ti to i priželjkuješ, da je moje raspoloženje bilo takvo, ali na moju, i tadašnju, pa i sadašnju sreću, nije. Bio je to savršen dan za rastanak. Toliko dobar, da može poslužiti kao knjiški primer savršenog momenta za prekid veze. U glavi je nastao kratak spoj i u dve reči putovanje sa tobom je završeno. Pitao si me da li to zaista i mislim, ali kako si me mnogo dobro poznavao, naslutio si po mom glasu da sam ozbiljna. Htela sam stvarno da ti kažem u lice, ali od tebe takvog nisam znala šta da očekujem. Izabrala sam varijantu bez mnogo teatralnosti.
Ovo su sada lepe uspomene
Nije mi samo od sebe došlo da te, eto, tek tako ostavim. Volela sam te. I to mnogo i ludo. Ali imao si nešto loše u sebi, što je budilo ono najgore u meni. Nekako se to tokom naše veze neutralisalo, kanalisalo na neki drugi način. Ali od prelomnog trenutka, kada sam znala da sa tobom nema više dalje, kiptalo je iz mene ono najmračnije na sve strane. I da, prelomni trenutak je došao mesecima ranije nego onaj u kome smo mi faktički prestali da postojimo. Došao je kada sam jedne noći sela ispred jednog kluba i shvatila da mi takav život koji ti vodiš ne treba. Evo, ovo ti je neka vrsta ekskluzive, ovo nisi znao do sada.
Meni je bilo lepo sa tobom. Umeo si da me nasmeješ do suza, stomak da me boli. Umeo si da me iznenadiš. Pažnje mi od tebe nije manjkalo. Voleo si da mi ugodiš. I lepo si se ljubio, kada si naučio da se ljubiš. Jao, kad se samo setim našeg prvog poljupca. Da sam po njemu vagala da li ću se upustiti u nešto više sa tobom, ne bih sada ni pričala sve ovo. Bio si neverovatno nervozan, nisi to mogao da sakriješ, nikako. I bio si bled kao krpa naših nekoliko prvih susreta. Ali si bio toliko simpatičan i zanimljiv, da sam samo želela da čujem šta još imaš da kažeš. I mnogo sam bila zaljubljena u tvoju nonšalantnost.
Neke nove momente bih da ovekovečim. Osmeh!
Dugo sam se u najboljoj fazi naše veze pitala zašto se osećam loše pored tebe, kada bi trebalo da blistam? Odgovor na to pitanje sam dobila tek po našem prekidu. Ja sam nekako napredovala u skoro svakom pogledu, a ti bivao sve frustraniji time. To tada, ludo zaljubljena, nisam mogla da vidim.
I sigurno se pitaš sada zašto pričam već ispričanu i izlizanu priču? Jednostavno je. Prvi put sam bila akter iste, bez trunke objektivnosti. Bila sam povedena osećanjima i nadama. A drugi put je pričam da budem potpuno sigurna da sam je doživela, i na kraju krajeva, preživela. I evo, upravo sam štipnula samu sebe. Ipak je istina da sam nastavila da živim, iako ti više nisi deo mojih dana.
I budimo realni, znaš da nisi zaslužio ni jedno jedino slovo. Nije ti ovo nikakva oda, niti zahvalnost. Ovo je bilo samo jedno poglavlje mog života.
Izvori fotografija: favim.com, vk.com
Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.
