Psiholozi kažu da prvi šok nakon gubitka partnera traje otprilike tri nedelje. Da se razumemo – tri nedelje psihičkog bola koji prerasta u fizički. Tri nedelje suza. Tronedeljno ležanje u krevetu. Sve posle toga je mirenje sa sudbinom. Povratak u stvarnost uz po neki momenat u kom vam oči postaju vlažne i srce samo što ne iskoči na usta.
Osoba na koju pomislite kad otvorite oči, koju očekujete da ćete videti danas, sa kojom imate isplanirane šetnje za sledeću nedelju, više nije tu. Prvo osećanje koje nadvlada jeste ljutnja. Poželite da izgovorite one strašne dve reči koje ne priliče ni vama, niti bilo kome. Ne smete da pominjete bilo šta što je u kontekstu mržnje. Najlakše je isplakati se. Ili raditi nešto što skreće pažnju sa bolne teme. Međutim, neizbežan je susret sa krevetom, ugašenim svetlom, tišinom i sopstvenim mislima. Onda sve krene kao bujica. Setite se svih lepih trenutaka koji se u obliku fleševa pojavljuju u glavi, svih reči, osmeha, ali i onih kriznih situacija. Šta drugo može da uspava sem suza?
Period “mrzim ceo svet”
Vikend koji treba da iskoristite kako biste prošetali, pročitali knjigu, pogledali neki dobar film, vi provodite u krevetu okruženi maramicama. Kad neko kaže da ne možete tako da se ponašate, spustite slušalicu i isključite telefon. Razgovarate sami sa sobom, pitate se gde ste pogrešili, zašto se baš vama to dešava i ponavljate rečenicu: ”What goes around, comes back around”. Šaljete poruke na onaj broj sa koga nećete dobiti odgovor. Ili bar ne onaj koji očekujete.
Period “prihvatanja”
Isplakali ste se ljudski. Onda shvatite da je ponedeljak, da morate na posao ili da imate kolokvijum za nekoliko dana, a knjigu otvorili niste. Osećate olakšanje i mislite da će sad sve biti u redu. Smejete se. Pomislite da nije tako strašno kao što izgleda. Život se vraća u normalu. A onda sretnete osobu zbog koje ste vikend proveli gledajući njenu četkicu za zube i zajedničke fotografije. I sve ispočetka. Nije da se ne trudite. Samo, ne ide.
Period “nadanja”
Ovo je neizbežno. Kada se nadate da će vas pozvati. Kada svaki razmenjen osmeh može da insinuira nešto. Samo, to je sve uzalud. To samo odmaže.
Period “navikavanja”
Prošli su oni periodi u kojima zaista mislite da nema izlaza. Pojavljuju se novi ljudi, radite svari koje volite, smejete se opet. Izlazite iz tunela.
Period “uspomena”
Inboks vam je pun poruka i krenete redom da ih brišete. Naiđete na jednu od pre mesec dana. Pa na drugu. I setite se kad je to bilo, zbog čega, nasmejete se, jer je to verovatno bio neki divan susret. Ali smeh sa gorkim ukusom u ustima. Ako srećete tu osobu često, znate kako se ona ponaša, šta radi, svaki njen gest, sve. I nekako postaje više smešno, nego što boli.
Bitno je da je taj neko bio tu. Da ste bili srećni. Stavite to u fioku koju čuvate. Jer, neko sigurno čeka vaš osmeh, pogled i sve ono što vi jeste. Svaki kraj je jedan novi početak.
Ivana Vukić se školuje za posao novinara. Jedna je od retkih koja obožava svoju buduću profesiju. Ne može da zamisli dan bez ljubavi, dragih ljudi, svog hrčka i fakulteta. Nadahnjuje je muzika Yann-a Tiersen-a, drame Biljane Srbljanović i dokumentarci. Želja joj je da jednog dana osnuje humanitarni fond i da stekne toliko iskustva kako bi definisala životnu filozofiju poput one Meše Selimovića u knjizi “Derviš i smrt”. “Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.”
