Znate ono o srećnim i zadovoljnim ljudima, koji se svi osećaju slično, dok oni koji pate i boluju, čine to svako na svoj način, različito od drugih? Istina je. Ne postoje dve osobe koje proživljavaju tugu na isti način i svakome treba onoliko vremena koliko mu treba. Iako psiholoija poznaje faze tugovanja, ne postoji jedan ispravan način da neko odboluje, niti svako mora da prođe kroz sve faze.
Kada neko proživljava gubitak, vi saosećate, jer znate kako ste se vi osećali u situaciji kada ste nekog izgubili. Možda ste dirnuti, jer poznajete tu bol. Ali, možda ste ljuti, jer pomišljate kako ste se vi bolje držali – i vi ste proživeli gubitak, pa se niste rasapali. Ali vi niste ta osoba i zaista ne znate kako se ona oseća i zašto reaguje tako (po vašoj proceni, ispod nivoa i bez dostojanstva) i zato nemate prava da procenjujete nečiji način tugovanja.
View this post on Instagram
Neki tuguju po vašem ukusu – tiho, bez drame i sami sa sobom. Oni i dalje imaju ljubazan smešak za vas i sve oko sebe, a raspadaju se tamo gde drugi ne mogu da ih vide, da se osećaju ugroženo njihovom neuravnoteženošću, ili da ih teše i ponašaju se pokroviteljski. Oni se ne stide svoje tuge, već pokušavaju da zaštite svoju privatnost. Okolina može da vidi odjeke njihove patnje, kao i to da žele da budu ostavljeni na miru i da poštuje njihovu potrebu za distancom. To je ono što nazivate dostojanstvenim tugovanjem, ono koje nikome ne smeta i ne skreće pažnju na sebe.
Ali, neki ljudi tuguju aktivno i imaju potrebu da sa svima podele svoja osećanja, o čemu god da se radilo. Oni će objavljivati na društvenim mrežama fotografije sa dirjivim komentarima, pričaće o svojoj patnji svima koji žele da slušaju, čak i sasvim nepoznatim ljudima, kao da nalaze olakšanje u neprestanom izražavanju svojih osećanja. I oni će mnogima biti naporni, jer ljudi često ne žele da služaju tuđe ispovesti i ne znaju kako da se postave u takvim situacijama.
Ima i onih koji se poveravaju samo bliskima, koji aktivno traže pomoć, kroz psihoterapiju, molitvu, meditaciju, obraćanje Univerzumu, sebi, Bogu, koji nalaze utehu i pomoć u religiji, ili pronalaze svoj put duhovnog razvoja podstaknuti patnjom i očajem. Oni će govoriti o onome što su proživeli tek kad se iscele i prođu kroz transformaciju, ne zato što je njima potrebno da o tome govore, već zato što je drugima, koji se nalaze u sličnoj situaciji, potrebno da čuju različita iskustva. Ne znate šta vas može podstaći i motivisati vas da se prebolite i da se iscelite.
