Baba od 80 godina, tek što je operisala kuk, do juče vrcava, pokretna, vredna žena, tada vezana za krevet, osuđena na bolove, zavisna od drugih ljudi. Zima je bila lepa i hladna (2011)
Ona voli sneg, baš onakav kakav je tog februara padao, čvrst i beo, bez bljuzgavice i leda. Patila je zaista mnogo. Prolazile su joj slike kroz glavu sa pregršt pitanjima: Kada ce moći ponovo da hoda, kada ce moći sama da šeta, da jede, jednostavno normalno da živi?!
Dvadesetjednogodišnja unuka, njena svetla tačka, pokretač života, njeno sve… zato što je sve to i baba za nju. Pišem baba namerno, umesto baka, nana i tome slično, zato što se ta žena toga užasava.
Uvek govori: “Nisam ja baka, kao neka starica sa maramom i štapom”.
I stvarno nije takva. Ona je “kul” baba ili baki – to voli.
Posle svakog pada ustaje, nikad ne odustaje, jača postaje i zato opstaje
Jednog jutra, tog snežnog gorepomenutog, unuka je odlučila da nešto promeni. Trudila se da joj svaki dan učini na neki način drukčijim, zanimljivijim, koliko je to bilo moguće.
Ovaj je bio poseban za baki – videla je sneg!
Unuka je zvana od milošte “Milka”, pa ću i ja u ovom tekstu to koristiti, lakše je.
Milka joj je pomogla da ustane, trajalo je, trebalo je mnogo snage, strpljenja i volje. Nakon svakog koraka baki bi odustajala, Milka bi je vraćala na putanju, i tako sve dok nisu došle do prozora na njihovoj maloj terasi. Znajući koliko voli sneg, sa zadovoljstvom je sklonila zavesu. Suze su same krenule. Obe su zagrljene stajale par minuta, koliko su babine noge izdržale, i uživale, ali i plakale.
Tako prost, jednostavan prizor, a tako pun emocija.
To je ljubav!
Možete samo da zamislite kako je kada mesecima ne ustajete iz kreveta, nemate pojma o vremenu, a kamoli o vremenskoj prognozi.
Baki sada ima 82 godine, zdrava je, oporavila se skroz, preživela još jednu operaciju i još svašta nešto loše, ali je uz Milku i drugu unuku Milicu (od milošte ih baki u paru zove Milka i Milica) jača, ide dalje!
Vrlo često pominje taj snežni februarski dan, sneg baš kakav voli. Vrlo često priđe i poljubi Milku iz čista mira i kaže “hvala”, sa očima punih suza. Te nevine, prozirnoplave okice su sada bolje, nestrpljivo čekaju opet onakav sneg, da može sa unukama da prošeta, leto i vrućine baš i ne podnosi. Milka je najsrećnije biće na svetu, pošto zna da je njena baki tu.
Ovo nije patetična priča o bolesnoj starici, ovo je ljubav između “kul” babe i njene Milke. Nadam se da ste bar na trenutak osetili čista i lepa osećanja kojima je ovaj tekst prožet, to je bio cilj! Jednostavno, to je bogatstvo!
Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.
