Jednog jutra prošle godine u septembru uputila se u neku od mnogobrojnih Mts-ovih poslovnica da obnovi BusPlus. Na njeno iznenađenje, za BusPlus je radio jedan simpatičan dečko, njenih godina, možda dve-tri više, koliko je mogla da proceni. Diktira ona svoje podatke, on se smeška, kada je došao do broja telefona, upitao je:
– Je l’ mogu da zapamtim broj, da se vidimo nekad?
– Paa… možeš. Zbunjeno je, kroz blagi osmeh, odgovorila. Bio je sladak.
Kada je završila s tim, osećala se lepo, čudno. Jutro nije nimalo obećavalo zbog kiše koja nije stajala i vetra koji je dao svoj pečat tom danu.
Pomisli ona: Eto šta ti je život, kad se čovek najmanje nada, nešto se desi. Nije, naravno, očekivala brak i decu sa njim, ma nije ni očekivala da će se javiti, ali sam taj čin uzimanja broja na simpatičan način ulepšao joj je dan. Imponuje, pogotovo kada taj neko izgleda sasvim pristojno. Dobila je poruku, krenulo je dopisivanje, upoznavanje, u stvari, nije stigla ni da se nasmeje i iznenadi dopisivanju kada je već u drugoj poruci dobila poziv da dođe kod njega u Krnjaču, da se druže, upoznaju!
A? Je l’, bre, on normalan?
Kada je pomislila da je kulturno zaobišla budalu s tim da bi ona pre do grada na piće, ali je prezauzeta pa ništa ni od toga, on se posle nedelju dana javio. Opet je padala kiša.
Da li si ove nedelje slobodna da dođeš kod mene, da preskočimo grad zbog kiše?
