Kažu da je jutarnji vazduh strahovito zaražen bezimenim jadima nebrojenih smrtnika koji umiru izdišući ih. Iskreno, nadala sam se da sam daleko od te smrtonosne epidemije. Glavom oslonjena na prozorsko staklo, zurila sam u jesenju kišu čije su kapi iscrtavale puteve sa slepim završecima. Prizor sivila, koji je prodirao kroz mrežu sitnih kapi, doneo mi je glavobolju. Stega pritiska slepoočnice, dok zanatski čekić udara u teme; čini se da zaraza ne zaobilazi ni mene. Kopajući po kutiji sa lekovima, tragala sam za formulom koja bi trebalo da ublaži bol. Za to vreme, pustila sam mučne misli da se gomilaju kao talog u začepljenom kanalu.
Činilo se da je dan predugačak, i da me svojim mučnim metodima stiska i vezuje konopcima beznađa. Jesen je tako depresivno godišnje doba. Koračajući mokrim trotoarom, gledala sam u male bistre bare u pukotinama. U njima se moj odraz smešio, iako sam usne skupljala od hladnog vetra. Tražila sam neku svetlost ka izlazu, morala sam da napustim mesto na kom sam se mučila neodlučnošću. “Jesam li postupila ispravno?“, morilo me je pitanje.
Mučila sam samu sebe osuđivačkim stavom, a želela sam da oprostim. Gnev me je razjedao. Rovario mi je utrobu kao uporni pacov staru šupu.
Ne znam odakle da počnem, jer se, zapravo, ne sećam gde i kada sve počinje.
Kreirao me je poput figure, umetničkog dela kome je dao omiljeno ime i udahnuo osobine. Glancao je ivice i uživao u svom projektu, karakteristikama koje su za njega predstavljale savršenstvo. Uspeo je da me promeni toliko da sam se i ja divila tim promenama. Jedino što nikada nije uspeo jeste da me voli, voli onako kako sam ja volela njega. . . Distancu je išarao crvenom farbom. Kad sam naišla na taj zid, dugo sam stajala pored i čekala da se s neke strane sruši, ili da makar oslabi. Kao da je znao da nikuda ne idem, i ta mu je pretpostavka davala za pravo da nastavi da se krije iza njega. Povremeno bi provirio, i namignuo mi, želeći da učvrsti moje čekanje. Kada sam skupila snage da napustim mesto kraj zida, znala sam koliko će mi nedostajati. Nanela sam povredu, ali sam stare žuljeve od čekanja zalečila. Moje razočaranje je došlo kad se promenio. Nije više bio onaj vešti umetnik, kreator. Postao je neko drugi i pogazio sva umeća.
Ako je to umetnik koji se pretvorio u proizvođača kiča, da li sam uopšte pripadala njemu? Gde je tvorac kojem sam se divila?
Imao je problem da se obaveže, iako je mene zarobio u svojoj glavi. Njegova su prava bila neograničena, a moja su ostala minimalna, kao i nagrada koju sam dobijala. Osetila sam se izneverenom, jer je učitelj odstupio od svega čemu me je naučio. Ugasio je sve ono vredno divljenja onog trenutka kada sam poželela da prestanem biti samo ukras.
Previše sam energije protraćila na potrebu da mu krivicu okačim, kao medalju, oko vrata. Naravno, nije dugo potrajalo, ali me je iscrpelo. Ostala sam potištena, ljutina je brzo prošla. Jasno je … priznala sam krivicu mazohiste. Talentovana da sebi nanosim žive rane, i ližući ih iznova lečim.
Toliko je misli zavezano u meni u čvor. Davila sam se u pomešanim emocijama i odlukama, velikim promenama, iako sam ranije snagom navike žmurila na jedno oko i dopuštala da mi se stereotip lepo gosti u srcu. Ako kažem da su i suze koje sam istiskivala vremenom postale krvave od dosade, ako kažem da se ne sećam života pre njega, da nema istorije, da li je onda jasnije koliko je moje čulo vida oslabilo s njim?
Sada, nakon nekog vremena, otkrila sam mir za kojim sam čeznula, koji se u meni godinama mutio kao mulj. Pobeda samoljublja je otklonila svaku frustraciju, uznemirenost, tegobu i, na svu sreću, sačuvala ono lepo, toplo i voljeno. Uspomene brižno ušuškane kao bistrica u brazdama dlana.
Tu su sada slike rasterećenja, jer sam ja napustila svoju iluziju.
Posvećeno svim damama.
Katarina Vesin je budući novinar. San joj je da proputuje svet i napiše putopise. Oduvek piše prozu i poeziju, inspiraciju nalazi svuda oko sebe. Veliki je ljubitelj rep i r&b muzike, nepopravljivi je optimista i borac, obožavatelj životinja. Voli modu, a posebnu strast gaji prema obući. “During your life, never stop dreaming. No one can take away your dreams!” (Tupac Shakur)
