Život boli, skoro stalno. Ako ne baš neprekidno, a onda svakodnevno, bar po malo. Čak i kad smo na sedmom nebu, euforični, isključeni za realnost, nešto nas žacne. Posečemo se. Opečemo se. Udarimo se. Ostane trag i boli kad ga dotaknemo.
Bol je predviđen. Uračunat je u životni saldo.
Biti srećan, e to nije uračunato. Jeste predviđeno, samo zato što je moguće, ali ne leži na računu. Za razliku od bola, koji nam se redovno uplaćuje, sa svim mogućim kamatama dobitka, sreću moramo sami da zaradimo. I da je uzmemo na ruke. Ne možemo je staviti na račun i trošiti kad nam treba.
Zato što imamo dva odvojena računa, za bol i sreću, moguće je da osećamo i jedno i drugo istovremeno.
Jer dolaze iz različitih izvora.
Bol ima namenu, koju nikako ne možemo da ispunimo i da završimo s tim. Nikada nećemo potrošiti sve sa tog računa. Ostaće nam dovoljno i previše, da nas isprati iz života. Isto kao što nas je dočekalo.
Prvo životno iskustvo van materice je bol.
Prvi udah boli. Osećaj hladnoće, glad, rad creva. Sve te neugodnosti su vrsta bola za novorođenče. Iskustvo življenja i telesnog funkcionisanja dolazi kroz bol. Koji smenjuje zadovoljstvo zbog sitosti, udobnosti, toplote, nežnosti i ljubavi. Pa opet bol kad sve to nedostaje. I tako stalno. Rasteš. Rastu bolovi.
Sve boli, od samog početka
Pokušavaš da se namestiš i smestiš u okvire svog života tako da te što manje boli.
Ako si kukavica, smanjuješ sebe i prilagođavaš svoj položaj obliku tesnih okvira. Ako si hrabar, guraš i udaraš i povređuješ se i povređuješ sve oko sebe dok ne izudaraš tesne oblike i ne učiniš ih komotnijim, većim, elastičnijim.
Naučiš da računaš sa bolom, da ga prihvataš, da ga predvidiš i zađeš mu u susret. Naučiš da se povinuješ, kad ne možeš ništa da učiniš osim da osećaš bol.
Ili naučiš da se odsečeš i da ne osećaš ništa, samo da bi u što manjoj meri osećao bol. Ako si kukavica.
Naučiš da slušaš poruke bola.
Neki mali, dnevni, usputni bolovi podsećaju nas da moramo biti fokusirani na ono što radimo, da ne smemo da dozvolimo da nam izmiče sadašnji trenutak i da nam pažnja luta, jer ćemo se povrediti.
Uče nas da neke bolove možemo izbeći, ako smo prisutni i budni. A pošto taj nauk nije dovoljan, jer se stalno gubimo, lutamo i snijemo u magnovenju, tu su oštri ili tupi, snažni i dugotrajni bolovi, da nam skrenu svu pažnju. Ne možeš da spavaš ako te nešto boli, nego moraš da se pozabaviš otklanjanjem bola. A bol se leči jedino razotkrivanjem i izlečenjem uzroka. Što je naporan i dugotrajan posao, za čije vreme moramo trpeti bol, pa najradije posežemo za anestezijom. Uspavljujemo se opet.
I tako, sve nezdravo, loše, ubitačno i nepodnošljivo dešava se zato što nismo na vreme prigrlili bol. Što smo hteli da ga otupimo, a ne da ga saslušamo i protumačimo. Što smo često kukavice i lenjivci, koliko god da smo hrabri i vredni.
Zato ne možemo da iskorenimo bol. Jer nam je potreban, da nas budi i da nas vodi. Iako to uopšte ne želimo. Samo nam je potrebno.
