Evo nas opet. Noć, ja i moja draga prijateljica tišina. Ona koja zajedno sa mnom ćuti i čuva moje najdublje istine i koja me uvek dočeka u svoje naručje onda kada kao zalutali putnik plovim morem sećanja bez kopna na vidiku. I kao da su samo ona i ova četiri zida svedoci mojih skrivenih osećanja i prećutanih reči pa uvek iznova moram da ih kupujem sećanjima, nekim novim obećanjima i nadom jer samo pred njima ne mogu da pobegnem od sebe. I čini mi se da ću noćas tako, opet prodati dušu da otvorim srce, ali ne za još jedno sećanje već za neku novu priču.
Možda tu priču ne znam ni da napišem jer ja je u stvari nikada nisam ni pisala, a od kad znam sebe htela sam da postanem pisac. Sećam se da sam kao mala vodila dnevnike sakrivajući njihove ključiće i od same sebe. Sećam se i da ih je bilo par sa svega nekoliko stavki koje, posle vrlo kratkog vremena ni sama nisam znala da protumačim. Znam i da sam odrastajući grdila sebe što sam nemarna jer sam i na televiziji gledala da svi veliki pisci imaju svoje dnevnike.
A onda sam nekako odlučno koračajući u lakiranim cipelicama, nastavljala da gajim velike nade u čudesni preobražaj te lenje devojčice
Sada kada konačno živim njen san mogu ponosno da kažem da imam samo osmeh za uspomene iz detinjstva i po koje žaljenje za onim noćima kada su mi najlepše priče izmicale pred očima i kada sam se mrzovoljna okretala na drugu stranu grleći jastuk i lenja da uzmem papir. Kada sam dobila priliku da svoje priče podelim sa drugima izbegavala sam da pišem o sebi jer se ona devojčica od malopre negde u meni i dalje bojala da će je pročitati. A kako me nikada nisu pročitali ni oni kojima sam pisala, dobila sam veću slobodu da pišem o svemu pa i o onome što devojka mojih godina može da zna o ljudskoj prirodi.
I ne mislim da sam mnogo nadarena ali sam sigurna da je ponekad samo ono što može da stane u rečenicu dovoljno da vas podseti da ste živi i da možete da osećate. Lepo je na to podsetiti i sebe i druge. Znam da su u životu i sreća i tuga prolazni ali znam i da možeš biti trajno srećan samo onda kada spoznaš da se sreća podjednako krije i u osmehu i u suzama.
Zato je valjda i moja teorija uvek bila da se iz svega možeš izvući samo ako se ponašaš kao da je sve u redu
A dugo mi je trebalo da shvatim da će bolji dani uvek negde tamo čekati na nas i da današnji nikad neće biti dovoljno dobar sve dok mi ne postanemo bolji. Tako sam naučila da se ne možeš uzdati u vreme priželjkujući zaborav i da ono neće čekati na nas. A sudbina za mene nikada nije bila reč koju sam izgovarala kada sam želela da pronađem uzrok svoje nesreće već nešto u čega sam potajno polagala nadu da će ipak tamo negde i nekad uslišiti moje molitve.
Jer svi smo mi nekad bili na ivici suza a nismo zaplakali, svi smo bar jednom želeli da kažemo toliko toga ali smo ćutali, i svi smo se bar jednom čuvali za nekoga ko nam nije rekao ni čuvaj se a nije znao ni da nas sačuva, a ipak smo se nadali nekim boljim danima i zaboravu koji će sve to izbrisati iz našeg sećanja. Moja priča sa početka se ne završava ovde jer ona je tamo gde sam ja. Tamo, gde mi je ponekad potrebno samo neko novo lice, malo poverenja i neko virtuelno srce koje će me razumeti da bar za trenutak oživim sve ono što imam i nemam i dobijem snage za sve što dolazi.
Danica Svorcan je bloger, modni ilustrator i večiti optimista koji sreću traži samo u osmehu, pogledu i rečima. Voli život, ljude, snove, nadanja i navike. Od problema se brani samo osmehom jer veruje da samo tako i porazi postaju pobede. Veruje u slučajnost, ali isto tako veruje i da je život najbolji režiser. Životni moto: “Kada je život lep i onaj glasić vam kaže, ovo ne može dugo da traje, recite sebi, možda će biti jos bolje!”
