Gde je ono juče koje je bilo juče pre godinu dana, gde je ono prošle godine koje je u stvari bilo pre dve godine? Dođe, ode, pa se vrati. Ko to? Pa ljudi, sreća, pare… Pa zapravo sve!
Potrebne su godine da iz pelena obujemo štikle, i vidimo svet onako golo, sa lažima, sa lažnim sjajem, sa sranjima kroz koja ćemo proći, da shvatimo da ono što smo imali bilo je san snova, i da smo ga pustili jer smo bili nezreli klinci, ali isto toliko, pa možda i dva puta više nam je trebalo da shvatimo da je nešto loše, da to nije pravi put kojim je trebalo da krenemo.
Previše puta smo napravili grešku, i opet ponovili istu, pa se pokajali, pa tek na kraju presekli. Previše smo vukli granje sa sobom kroz dugi niz godina. Navike su se samo taložile, i postajale gore po nas. Stalno kažemo da ćemo nešto promeniti da bismo bili srećniji, a opet radimo isto, iznova.
Što bih bacila sad sve, sve te godine truda i čuda?
Sve te klinačke ljubavi, bedaci, loše ocene, svađe, sve te ne prospavane noći, uzaludno bačene pare, propali planovi, sva ta imena koja nismo zapamtili prilikom prvog upoznavanja… Sve mora da se desi da bismo osetili na sopstvenoj koži, i znali kako peče, pa ne ponovili, nego probali drugu ringlu.
Sve pesme koje bole, one koje sećaju na neki period, na nekoga, na nešto što možda želimo da se vrati, a možda i ne, ali boli, bilo kako, ali znamo da boli. Sve te usne koje smo poljubili, ta ispijena pića, ludosti koje smo pravili a i dalje nas nije blam… Sve te drugarice koje smo mislile da su prave, za ceo život, svi ti momci za koje smo mislile da su čuveni prinčevi… Je l’ vidite? Prolaze svi i prolazi sve, pa i sve te godine…
Sve se dešava brzo. Svetla grada se gase tek što padne mrak. Knjigu pročitamo u jednom dahu, razgovori preko mobilnog telefona ne traju više od pet minuta, a za tih istih pet minuta može da se izgovori mnoštvo reči.
Srećemo ljude sa kojima smo nekad delili vazduh, i bez reči se osmehujemo, poljubimo, a onda svako svojim putem, jer znamo da kad nas pita šta ima novo, nećemo reći ništa pametno, al’ ćemo uzvratiti sa “Ma ništa, kod tebe? ”. Što pitaš šta ima novo, kad ne znaš ni šta je staro? Ta godina je stara, to naše prijateljstvo je staro.
Sve ono što smo preživeli sa poslednjim atomom snage neka ostane u nekoj staroj godini, nek se spakuje u jednu i ne mrda, ni za jedan mesec.
Sve ono što smo proživeli, sve ono što je lepo, ružno, srećno, nesrećno, iz svega smo naučili nešto, iz svega nam je očitana lekcija. Zbog nečega smo plakali i srce zaključali, zbog nečega smo ga otvorili jer nam je tako prijalo. U stvari, sve je dobro, sve što se desilo je u redu, i nigde nismo pogrešili, jer smo sad na dobrom mestu, ili smo na putu da budemo na dobrom.
Praštajte, volite, ne plašite se, rizikujte i nemojte se kajati, sve te godine dođu i nestanu, a sećamo ih se samo po slikama. Slikajte ovu godinu, neka ona bude ta, dobra godina, jer mi smo oličenje svih ovih godina…
Prihvatite sve novo, ostvarite zacrtane ciljeve, pa se tim lošim godinama nasmejte, zaslužile su, jer ste zbog njih baš tu gde želite da budete.
Sonja Savović za sebe kaže da se ne utapa u masu. Voli New York, žurke, momke i teretanu. Mrzi neuspehe, ali kaže da su oni samo jedna stepenica do uspeha. Ne sudite jој na prvi pogled, jer je to iskrivljena slika.
