Ljubav? Romantika? Buket cveća, ili kojim slučajem, ljubavno pismo? Verovatno je većini muškaraca sve ovo samo misaona imenica, a žene bi rekle: “Ma da, takav postoji samo u filmovima!” Pobogu, pa svi smo mi alfa mužjaci koji svake nedelje imaju neku drugu, osvajaju sve što mrda. Snimamo i napadamo sve što nosi suknju u klubu. I uglavnom jeste tako, sve dok nas ne pukne to nešto.
Došlo je vreme gde su male, lepe, tradicionalne, ali pre svega, iskrene stvari pale u drugi plan. Drugačiji je sistem vrednosti. Ako on pokaže emociju onda je slabić u očima svojih ortaka, dok je devojkama bitnije da li ima auto i kako se obukao. Ako, pak, njoj pokaže emotivnu stranu, onda je papučar.
Ali, da li je baš tako? Ja se baš i ne slažem. Ne, nisam mnogo drugačiji od ostatka muške sorte, štaviše, svi smo mi isti… do nekog trenutka. Hteli mi to ili ne, taj trenutak, pre ili kasnije pogodi sve nas, nekada i više puta. Svi ga primetimo, osetimo, a ponekad nas toliko jako obori, da nismo ni svesni šta nas je snašlo. Pitanje je samo da li kada taj trenutak dođe to bude obostrano, kako se ponaša jedna strana, a kako druga i da li smo spremni da ga prihvatimo.
Da li muškarac može da voli?
On je bio prvi koji će reći: “Ma kakva ljubav, to je za slabiće, nemoguće je voleti.” Čudio se kako neko može da pati zbog ljubavi. Ne tako davno šovinista, dripac, nije mario da li će nekoga povrediti svojim ponašanjem. Ženski rod je posmatrao kao objekat, u prevodu, došao, video, imao. Flert na svakom koraku, dobacivanje, hvaljenje pred ortacima. Ljubav, zaljubljivanje, iskrenost – bili su mu potpuna nepoznanica, čak se nije trudio da to promeni. A i što bi? Bilo mu je lepo, nije imao nikakvu odgovornost, nije odgovarao za svoje postupke, a i niko mu nije branio, čak se ni one nisu bunile. Što da se trudi, ako se ona da bez problema? U nekim trenucima je bilo šansi da neka od njih dopre do njega, ali on to nije dozvoljavao, kao da se plašio. Možda nije bio spreman, možda nije želeo da bude povređen, ili jednostavno – nije mario.
