Koliko razlike ima između toga da li ste sebi postavili cilj i rok u kome ćete sprovesti sve što ste planirali kako bi ga ostvarili, ili ste se prosto zarekli da ćete nešto postići, kad-tad?
Pa, jedino zavisi od cilja.
Jer i osveta se može planirati, sa krajnjim rokom i željenim ishodom.
Kao i završetak studija.
Pokretanje biznisa.
Objavljivanje knjige.
Osnivanje porodice.
Ako ste temeljni i volite da razradite plan, pre nego što učinite prvi korak i nastavite utvrđenim putem, život će se postarati da malo olabavite. Da naučite da računate sa nepredvidljivostima koje kvare planove. Ili ih možda samo koriguju.
Ako ste impulsivni i mrzite rasporede, naučićete da se nekih koraka morate pridržavati, planovi će se sami nametati, makar tako što će vas vraćati na one korake koje ste mislili da preskočite. Tojest, o kojima uopšte niste mislili.
Ako ste čovek od uma, srce će vas ometati, dok ne počnete da ga ozbiljno uzimate u obzir. Kad-tad.
Ako ste čovek srca, pamet će vam smetati, sve dok ne pronađe svoje mesto u vašem srcu, kad-tad
Mi imamo svoje kad-tad, a život ima svoje. Kad se poklope, želje, planovi, namere i stremljenja prorade za nas. Dođe trenutak ostvarenja. Ni pre ni kasnije nego tada, kad smo spremni.
Da ujedinimo svoje snage. Da delujemo za, a ne protiv. Da prevaziđemo okolnosti. Da tačno znamo šta nam je najvažnije.
I koliko vredi ono što je najvažnije.
A vredi svakog odstupanja od plana. I svakog vraćanja korak unazad.
Dokle god smo svesni da moramo ići napred, stići ćemo, kad-tad.
Ima strpljivih ljudi, kod kojih stremljenja nemaju fokus željenog trijumfa, nego su prirodan način samorealizacije.
Znaju šta im je činiti, čak i onda kad izgleda kao da je uzalud sve što čine. Upornost se iskušava rešenošću, rešenost nailazi na prepreke zahtevajući upornost.
Uporno delanje na isti način postaje tvrdoglavost, a udaranje glavom uvek o isti zid, ne čini glavu tvrđom.
Pa korak nazad, dva nazad, pa ispočetka. Ali na drugi način, sa više smirenosti i sa širom percepcijom. Sa dozvolom da opet promašimo neke važne korake, vratimo se po sopstvenim tragovima i pokušamo sa druge strane.
Nekad nas vodi jasan osećaj da samo treba da nastavimo.
Da je ono što nam izgleda kao besciljno kruženje, samo pokušaj inercije da nam izazove vrtoglavicu. Da ćemo u tom kruženju u jednom momentu iskoračiti i nastaviti da koračamo. Da ćemo stići jednog dana, možda uskoro, možda malo kasnije, ali, kad-tad.
Da li će nam put biti duži ili kraći, zavisi samo od toga koliko brzo učimo. Koliko smo se opametili sa koliko srca. Koliko nam treba da se iskobeljamo iz zamki tvrdoglavosti. Koliko nam iskušavanja treba, da budemo sto posto sigurni u kad-tad.
