Autobuska stanica već poprima mirise kobasica prženih u ulju koje stoji dve godine, starih džentlmena koji bazde na rakiju i naravno – javnog toaleta. Za divno čudo, primećujem da je autobus koji će me voziti prilično savremen. Pozdravim se sa svojima. Sledi mamin savet: “Srećan put! I ne odvajaj se od grupe iz autobusa dok ne stignete”.
Prolazim kroz fazu posmatranja kako vozač pogrešno upisuje ime i prezime na moj kofer i nežno ga ubacuje u prtljažnik (čitaj: zafrljačio ga je pošteno). Ulazim u bus, prelazim pogledom preko “grupe” i shvatam da sam jedino ja rođena u 20. veku.
Smestim se konačno, sva sreća pa nalazim dva slobodna sedišta, da mogu da prespavam ceo put. Makar sam se ponadala da mogu.
Gospodin i gospođa do mene (teško je shvatiti ko je tu muško, jer oboje furaju brčiće), što bi moja baba rekla “zamugljali” masne bureke i melodično srkuću jogurt, okreću se ka meni i ljubaznim osmehom otkrivaju zlatne zubiće. Avangarda.
Slušalice u uši i dremka. Mp3 počinje da svetluca, čime mi objašnjava da nemam gram mozga, jer da imam – napunila bih bateriju prethodne večeri. Pakujem ga u tašnu i vraćam se dremanju. Ne zadugo, jer sa zvučnika kreće krik poput ranjenog babuna, uz pesmu “E, moja rodna njivo”. Dotični brka (opet kog pola – ne bih znala reći) izjavljuje: “To majstore! Pojačaj – života ti!”.
Pa, je l’ to mene neko zajebava?!
Naredna tri sata i kompilacija gastarbajterskih pesama se menjala od “Moj brate u tuđini”, preko “Zarađujem samo za verenički prsten” do “Ta kuća nije na prodaju – to je moja dedovina!”.
Granica. Mađarima smo sumnjivi. Ljudi u autobusu, osim mene, nemaju manje od 130 godina ponaosob. Ali mi smo sumnjivi. Autobus mora na skener. Izlazimo svi, izbacuju nam stvari napolje i pregledaju svaki kofer.
Dva đeda upala u konverzaciju tipa: “Kol’ko si puta prevario ženu?”, dok druga grupica diskutuje o veličinama mermernih kamina koje su sagradili u velelepnim kućama na selu i naravno – gde se mogu nabaviti najbolje statue lavova za kapije.
Nije važno to što smo stajali tri sata na granici, na 500m od ulaska u Mađarsku, autobus ponovo staje i dragi nam vozač saopštava: “Pauza pola sata!”
Pogledam kroz prozor, kad ono kafana “Malo Užice”. A to je taj gastarbajterski humor?
Seli ljudi, naručili čorbe, vešalice, Karađorđeve itd. kao da se trkaju ko će više para da potroši u “Malom Užicu”. Čašćavanje se podrazumeva!
Nastavak puta, film “Tesna koža” i dubokoumni tekstovi pesama u pozadini uz dodatak hrkanja. Brkati babac, spušta stopalo puno žuljeva na moje sedište.
Taman sam pomislila da mogu da odspavam, kad ono:
“Je li dete, a ti kod muža?”
“Ne, ja studiram”, ljubazno odgovaram i shvatam da sam obavijena začuđenim pogledima i zvukom zvanim “ccc”.
“Pa šta ćeš s tim? Mlada si, lepa, što se ne udaš i odma’ ćeš da dobiješ papire?”
“Ma, pustite dete, šta ste navalili na nju? Nego… što imam sina za tebe, oženjen je, al’ kakve to veze ima!”
“Ajde drtino matora, kud ćeš devojci oženjenog? Nego imam ja unuka za tebe, lep ko slika! A radi na baušteli (građevini – gastarbajt. nem. prim. prev.) ima dobru platu i gradimo kuću u Donjem Šipražju!”
Stižem na planirano mesto posle 14 sati (umesto planiranih osam), prilazi mi brkati par, shvatam da su to zapravo dve tete, i pošto su se rukovale sa mnom, u ruci mi ostaje vizit karta. Širok zlatan osmeh i rečenica “Javi se. Jes’ oženjen, al’ je baš lep!”.
Tijana Mladenović je student moderne umetnosti u Austriji. Gasterbajterka koja je u beli svet došla, gle čuda, da nesto nauči! Nepopravljivi hedonista, ubeđena da će dobiti na euromilion i obići svaki delić ovog savršenog sveta, kreativno luda, internet manijak…pored svog sanjalačkog i nežnog duha, nepopravljivi zaljubljenik u krimi romane.
