Savremena tehnologija i otuđenje. Komunikacija preko društvenih mreža, umesto preko stola. Večeri koje provodimo kuckajući po tastaturi, umesto đuskanja. Biranje odgovarajućeg smajlija, umesto smeha uživo. Poznato. Uobičajeno. Ko se još uzbuđuje zbog toga? I onda nam čovek o svemu tome ispriča romantičnu pričicu na poetski način, pa nam bude tužno i zabrinemo se.
Šta propuštamo u realnom svetu, dok gledamo u stvarnost koju nam nude naši pametni telefoni?
Pogledajte ovo:
Savremen život, savremeno druženje, tehnologija, sve je to u redu. Ako se ne pogubimo. Ako smo u stanju da isključimo telefone i internet, da ne budemo neprestano dostupni i online. Ako ne koristimo svaki trenutak da strpamo slušalice u uši i da proverimo šta ima na Facebooku.
Diskonekcija nam je nephodna da bismo ostvarili vezu sami sa sobom, kao i da bismo se posvetili ljudima oko sebe. Samoća nam je neophodna. Ona u kojoj smo posvećeni sebi, u kojoj smo komotni i neuznemireni, u kojoj nalazimo stabilnost i mir i iz koje osnaženi možemo da iskoračimo u okolinu i pridružimo se ljudima. To je kvalitetna, dragocena i regenerativna samoća, čiji kvalitet prepoznaje svako ko živi sa porodicom i radi okružen ljudima.
U takvoj gužvi neophodno nam je da izdvajamo vreme za sebe, kao i vreme za bliske ljude. Kvalitetno i dragoceno. Kao što nam je potrebno da nas barem pola sata niko ne uznemirava, tako nam je potrebno da pola sata razgovaramo sa detetom, roditeljem, partnerom. Komunikacija jedan na jedan održava protok informacija i živu vezu među ljudima. I to posvećena komunikacija, u kojoj sedimo jedno naspram drugog, gledamo se u oči, direktno razmenjujući energiju. Ako peremo sudove i preko ramena razgovaramo sa nekim ko istovremeno četuje, možda ćemo razmeniti neke informacije, ali nećemo onu energiju koju pokreću samo pažnja i posvećivanje.
Kada tu pažnju usmerimo samo na četovanje, mi zaista komuniciramo sa nekim. Ali ta komunikacija je privremeno sredstvo, dok ne budemo mogli da se sa tom osobom pogledamo u oči. Ono što nas otuđuje i razboljeva u nepreglednim mogućnostima za upoznavanje ogromnog broja ljudi, jeste baš ta udaljenost, koju je savremena komunikacija uspešno premostila.
Želite li zaista da četujete sa nekim koga nikada nećete sresti? I zašto ga nikada ne biste sreli? Ako ste se putem interneta povezali sa zanimljivim ljudima, koje ste kasnije i upoznali uživo, onda ta konekcija uveliko ima smisla. U ostalim slučajevima, u pitanju je dokonost. A usamljeni ljudi su dokoni. Dan im je ispunjen šupljinama koje odjekuju i plaše ih. A kad su online, to je kao kad detetu ostavite uključenu noćnu lampu, jer se boji mraka. Ne rešava strah, ali je utešno. Nisam sam. Ljudi su tu negde. Evo, vidim svetlo.
Između svakodnevice u neprekidnoj gužvi i samoće u izolaciji, svako treba da pronađe ravnotežu. Nekome ko je stalno svima na raspolaganju jednako je teško da obezbedi dragocenu samoću, kao što je nekome ko je izolovan teško da izađe među ljude i pronađe sagovornike.
Pronaći balans, uvek je najteže.
