Zamislite se koliko ste unakaženi ako ste dozvolili da bezvredne stvari manipulišu vama! Šta je nekada značilo da neko dobro izgleda? Kako su pre Photoshop-a ljudi izgledali, i koliko su bili opterećeni izgledom kada nije bilo ispeglanih naslovnica i bilborda? Kakav san su imali oni koji su izlazili u vreme kada se ljudi u klubovima nisu okupljali posle 1h?! Koliko saobraćajnih nesreća se događalo kada je Fića bio najpopularniji automobil? Kako su se upoznavali ljudi pre Facebook-a?! Kako su se sporazumevali bez SMS-a? Kako su se dogovarali bez mobilnih telefona? Kako su znali nešto o sexu, kad nije bilo Interneta, ili CKM-a i Cosmopolitan-a? Kako su nešto znali bez Google-a?! Kako su slali pisma bez mail-a?
Evo jednostavnih odgovora.
Dobro je izgledala ona devojka koja nije izgledala kao prostitutka, i onaj mladić koji nije izgledao isfeminizirano. Naočare za vid su ostavljale utisak intelektualnog izgleda. Danas je sve naopako ogromna većina devojaka izgledaju kao prostitutke, a tako se i ponašaju, a za muškarce danas ne možeš ni da proceniš ko je gej, a ko ne… A naočare za vid su sada đozle, tegle…
Pre fotošopa niko nije bio savršen, niti toooliko bolji od vas. I onda nije ni mogao neki kompleks da vam stvori, niti iluziju u glavi. Ljudi su samo bili stvarni i ne tako posebni zbog npr. glatke kože. I kada biste videli uživo nekoga sa slike, ne biste se razočarali, jer izgleda isto i u prirodi. I da, Angelina Jolie ima bubuljice, iako ima mnogo više para od vas.
Oni koji su izlazili u normalno vreme, duže su se provodili, a ne od jedan do tri časa ujutru. Plesali su u parovima uz laganu muziku. Đuskali su u mešovitom društvu. Upoznavali su se. Imali su atmosferu koja hemiji dozvoljava da proradi između ljudi. I đuskanje nije bilo kao uz šipku, pa nije budilo animalne instinkte. Devojke je uvek imao ko da doprati do kuće, a retko ko je imao auto. Spavali su duže, jer su se u normalnije vreme vraćali iz provoda.
Statistiku o saobraćajnim nesrećama ne morate da tražite na Google-u. Samo razmislite koliko konja i kubika imaju današnji automobili. A ljudi su i Fićom stizali svuda na vreme. Devojke se nisu podsmevale vlasniku Fiće što nema elektronske podizače stakala ili grejače za sedišta, već mu se zahvaljivale što je bio pažljiv i dovezao ih kući.
Pre Facebook-a ljudi su više vremena provodili van kuće. Da, van kuće se upoznaju novi ljudi! A van kuće je neverovatno veliki prostor sa raznim sadržajima! I ljudi zaista postoje!
Bez SMS-a ljudi nisu morali da tumače šta je pisac hteo da kaže, da li je bio ironičan, ili ozbiljan, ili je imao neku lošu nameru, ili pak najbolju moguću! Nisu provodili vreme razmišljajući šta da napišu nekome, nisu se nervirali jer je njihov SMS neko pogrešno shvatio. I nije se raskidalo zbog poruke, ili preko poruke.
Kad nije bilo mobilnih telefona, tuđe vreme se mnogo više poštovalo. Ljudi su se nalazili u dogovoreno vreme. Svi dogovori bili su licem u lice, pa su nejasnoće i nerazumevanje bili svedeni na minimum. Momci nisu mogli da dobiju devojku u svakom momentu, već samo kada se dogovore licem u lice, pa problema nije bilo sa viđanjem. Devojke nisu mogle da zovu svog dečka i histerišu ako se začuo ženski glas u pozadini (iako je taj ženski glas samo prošao pored njih Knez Mihajlovom).
O seksu su znali ono što su isprobavali u praksi, pa im se svidelo i ponešto su saznali u razgovoru sa nekim veoma bliskim. Devojke nisu virile u dečkov CKM i smatrale da treba da izgledaju kao CKM cice komšinice kako bi se svom dečku više dopale. Nisu radile sve pogrešno, jer u Cosmopolitan-u piše da muškarci to tako vole. Muškarci nisu čitali o G tački i bili opterećeni traženjem iste, i nisu pokušavali da pokupe fazone porno glumaca. Devojke su se cenile ako su nevine. I bile su manje opterećene, pa samim tim i opuštenije, i muškarci su bili manje skoncentrisani na tehniku, pa im je emotivni momenat bio bliži. Seksualno prenosivih bolesti je bilo neuporedivo manje.
Bez Google-a su učili od starijih, obrazovanijih, i najviše iz knjiga. Pisali su svoje seminarske radove tako što su gomilu knjiga nalazili u biblioteci. Nisu išli na copy-paste. Ako nešto nisu znali, pitali su mamu, tatu, baku, deku, komšiju… Razgovarali su sa ljudima. I morali su da pamte mnogo više informacija.
Nije bilo mail-ova, i niko nije umirao za osam dana ako ne prosledi poruku. Ljudi su slali razglednice sa odmora, koje su izazivale radostan osmeh na licu onome u čijem sandučetu se šareni slika mora. Ljubavna pisamca su pisana srcem i rukom, i bila su naparfemisana, da kada ih dotakneš, osetiš da je osoba koju voliš pored tebe, jer sa tim slatkim rečima širio se i njen/njegov miris…
Okreni, obrni, na kraju se sve svede na to da je samo zdravlje važno. Naše psihičko zdravlje je u kritičnom stanju. A psihički bolesnik svoje bolesti nije svestan. Svi su ovde bolesni samo kada ih nešto zaboli. A sve ono što nam uništava psihu je mnogo ozbiljnija bolest.
Kada ste sitnicama obradovali dragu osobu, napisali “Volim te” na papiru, a ne u poruci?! Kako ste obeležili jos jedan mesec što ste proveli zajedno, ili godišnjicu?! Kada ste dobili/poklonili cvet?! Ne analizirajte sve što neko uradi, već vreme koje biste proveli na internetu ili telefonu provedite oči u oči sa osobom koju volite – tada nema analiziranja, u očima sve piše! Cvet u aplikaciji na fejsu nema nikakav miris, niti smajli u mail-u ima efekat osmeha uživo.
Možda će ljudi imati komentar na neku stavku, i to onaj koji počinje sa – Da, ali…
Nema potrebe za tim. Ne morate se složiti. Dovoljno je osvestiti se, i svako “Da, ali…” progutati i učiniti nesto da ljudske vrednosti pobede u površnosti koja nas okružuje.
Nataša Unković uživa u malim zadovoljstvima kao Amelija Pulen. Obožava automobile kao muškarac. Voli knjige moderne psihologije i vežba jogu. Prepisala je sebi dnevnu dozu opuštanja: odgledati minimum jedan film dnevno. Uživa u svakom trenutku provedenom sa njenim gospodinom Zverkom. Omiljeni citat – Otac Tadej: “Kakve su ti misli, takav ti je život.”
