Slika prva
Dva muškarca. Drže do svog izgleda. Lepi, privlačni, dobro obučeni. Stoje na ulici. A onda se zagrle! I još poljube! U obraz, naravno. Ali opet…
Pederi.
Slika druga
Dve devojke. Koračaju ulicama Beograda. Spremne za groznicu subotnje večeri. Ne znamo ništa o njima. Ali vidimo kratku haljinu, duge štikle. Dovoljno.
Kurve.
I tako u nedogled.
Aman, dosta više!
Ovaj scenario se, poput dosadnih “porodičnih” serija iz doba Jure, koje se već decenijama ne skidaju sa televizija od nacionalne frekvencije, vrti ulicama Beograda trujući umove već dovoljno zatrovanog naroda.
Umesto da nas od malih nogu uče kako da volimo braću svoju, kao što bi i trebalo, uče nas da osudimo već na prvu loptu. Postoje neka nepisana pravila koja su po mišljenju mnogih nesalomiva, iznad svake ljudskosti. Njih ne može da pobedi ništa – pa ni ljubav. E pa nije tako! Sva mržnja, a pogotovo ona neosnovana, nikada i ni pod kojim uslovima ne može da postane pravilo kojim se vode milioni!
Vratimo se pričama odozgo.
Dva muškarca koji se ljube.
Na ovim prostorima, kao i na mnogim drugim, širom sveta, postoji uverenje da određena ponašanja, kao i postupci, direktno svojim činiocima pripisuju etiketu homoseksualca. Zašto je to tako, niko ne zna. Može se samo nagađati.
Početak problema je već u pogrešnom tretmanu ove pojave. Ljudi obično misle da se vrlo lako može skliznuti u “drugi tim”. Život jeste sačinjen iz izbora. Ali ne i u ovom slučaju. Čućete mnoge kako savetuju svoje stidljive prijatelje da “ne skrenu s puta” ili “da ne zastrane”. Kao da je moguće da jedan heteroseksualac, pod uslovom da “skrenuti s puta” iskoristimo kao zlonamernu mataforičnu perifrazu za ovu pojavu, postane homoseksualac. Tek tako. Kao da menja čarape.
Prijateljstvo ne poznaje ustručavanja
Iz tog, pogrešnog uverenja, raste strah da određeni postupci mogu da igrače jednog tima preobrate u igrače drugog. Zato će svaka nežnost među prijateljima bez ikakvih ustupaka biti osuđena. A to nije samo pogrešno, već i žalosno.
Ljubav ne treba sputavati. Ako volite svog prijatelja, brata, rođaka – normalno je da ćete ga poljubiti. To nije poljubac sa jezikom, u krevetu, dok su vam ruke ispretpletane; već običan poljubac u obraz, na ulici, uz iskren zagrljaj stvoren iz neizmerne radosti. I tačka. Svaka dalja osuda odraz je ljudske gluposti, slabosti i nesigurnosti u sopstvenu seksualnost.
