Hot topics

Da li si znala: Simptomi nedostatka magnezijuma i zašto ne bi trebalo da ih ignorišeš

Moja rođendanska želja ili kako sam uspela da dobijem više vremena za sebe i svoju porodicu

TREND ALERT: #musthave patike za novu sezonu

Zabavne stvari koje moraš da uradiš ove jeseni!

Rick Owens – Iggy Pop modnog dizajna

Nema potrebe da čekaš Novu godinu: 4 razloga zbog kojih je bolje doneti jesenje odluke

SS20 Favourite: Punđa koja je obeležila #streetstyle izdanja tokom nedelja mode

Modna retrospektiva: Priče koje se kriju iza svake Dior Couture kolekcije Johna Galliana

Novi minimal: Umeće dekorisanja enterijera po ugledu na poznate influensere

10 najboljih poslovnih saveta za milenijalce

1/2

Tu groznu rečenicu “svi oni mogu bez tebe” čula sam možda samo tri, četiri puta u životu, ali to je bilo onda kad sam se najgore osećala. Kad sam već pala, skršila se u paramparčad i još nisam stigla ni da pomislim kako ću da se sastavim. Dozvolila sam sebi i da je izgovorim par puta, jer to je jedna zdravorazumska rečenica, koja postavlja stvari na svoje mesto i govori osobi koja je pala i slomila se, da mora sama sebi da bude na prvom mestu i da zanemari sve druge i sve drugo, jer ništa nije vredno njenog zdravlja (i života). Jasno kao jasnoća.

Bože, da li neko muškarcima govori takve rečenice? I zašto se to nikad ranije nisam pitala? Šta je ekvivalent te rečenice koju muškarci čuju? “Saberi se, takav ne valjaš ni sebi ni drugima” – a to im govore kad hoće da kažu “čoveče, idi, leči se, alkoholičar si, narkoman si i svi trpe zbog tebe“. Možda nisam fer, ali to je ono što znam i što sam viđala oko sebe. Žene moraju da stave sebe na prvo mesto, kad su se već toliko istrošile, da su se razbolele ili flipnule, da naprosto više nisu u stanju da se (kvalitetno) brinu o drugima, a muškarci moraju da se pomere i pobrinu za svoja sranja, da bi drugi mogli da ih skinu sa grbače i da steknu malo mira i stabilnosti.

Poruka ženama je, brini o sebi, da bi mogla da nastaviš da brineš o drugima, a muškarcima, počni najzad da brineš o sebi, jer se svima više smučilo što moraju da brinu o tebi. Svakom svoje. I ništa tu nije fer.

Ali nisam htela da se bavim jazovima u odgovornostima, stilovima i smislovima života muškaraca i žena, to mi se omaklo. Htela sam da istražim odbojnost prema savetu da povedem računa o sebi. Nije to samo zato što takve poruke primam kad sam očigledno loše. Nije ni (toliko) zato što me ljuti ta očiglednost – to je kao da ti svako ko te malo bolje pogleda, kaže “au, izgledaš kao govno, šta ti se dešava i dokle ćeš tako?Jer to u stvari, govorim sama sebi, kroz njihove začuđene, prekorne i nedajbože, sažaljive poglede.

Najviše je do toga što svi mogu bez mene. Nije to poruka te poruke, osim što jeste. Ne moram toliko da se trudim. Ne moram da dajem sve od sebe. Mogla bih malo da se pomerim i da pružim svima šansu da otkriju kako baš fino mogu bez mene. Ma nemoj?

A šta ako ja neću da oni mogu bez mene? Ako baš hoću da sam im neophodna i da ne znaju šta će bez mene? Jer sam sebični kontrol-frik i ne mogu da pustim druge da žive, ako ja ne učestvujem u tome. Ili u svojoj neophodnosti nalazim jedini smisao života i šta ću, jbt, ako ga izgubim?!

Editors choice