Na nedavno održanom Beer Fest-u u Beogradu svi su primetili neobični, visoki spomenik koji je bio jedini orijentir za snalaženje u gužvi u kojoj je Telekom još jednom zakazao. Malo je onih koji su uopšte podigli glavu prema njemu. Oni koji jesu sigurno su pretpostavili da je to još jedan u nizu megalomanskih gradjevina iz vremena SFRJ, poput obližnje zgrade SIV-a u kojoj se sekretarice baškare po kancelarijama većim od bilo kog studentskog stana. Teško je pretpostaviti da je taj čudni obelisk, kako ga je više mojih prijatelja krstilo, trebalo da bude jedan od novih simbola Beograda, i da je podigut tek pre nešto više od 10 godina.
Spomenik u Parku prijateljstva, kako se naziva livada na koju van Beer Fest-a svrati samo poneki par kojima se soba učini predaleko od obližnjih splavova, trebalo je da bude podsetnik na žrtve pale u NATO agresiji 1999. godine. Na obelisku visokom 23m nalazi se kupola u obliku baklje, visoka 5m, u kojoj je 12. juna 2000. godine, dva dana posle godišnjice završetka NATO bombradovanja, zapaljen večni plamen u slavu svih palih žrtava i slobode. Oko spomenika se nalazilo osam reflektora ugrađenih u plato ispred njega. U uglovima postamenta nalazila su se četiri laserska topa koji su snopove svetlosti bacali 20km u visinu, pa je prilikom aktiviranja morala da bude obaveštena i kontrola letenja. U podnožju su metalnim slovima bili ispisani stihovi velikog pesnika Branka Miljkovića: Sve što nema vatre u sebi sagori, što sagori postaje noć, što ne izgori rađa dan iz pesme “Jugoslavija” i I kad bi me ubili, volim te iz pesme “Domovini”. Pored stihova bile su ispisane i reči koje je navodno napisala Mira Marković.
“Ova vatra neka večno gori kao uspomena na rat koji je 19 zemalja NATO pakta – Sjedinjene Američke Države, Kanada, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Holandija, Italija, Grčka, Turska, Danska, Belgija, Španija, Portugalija, Island, Norveška, Luksemburg, Poljska, Mađarska, Češka – vodilo protiv Srbije od 24. marta do 10. juna 1999. Neka večno gori i kao uspomena na herojsku odbranu Srbije u kojoj je učestvovao ceo narod. Neka večno gori i za ceo svet. Da bi bio slobodan, svet mora da nađe u sebi hrabrost i snagu kojima smo se mi borili i odbranili u proleće i leto 1999.”
Nekoliko meseci kasnije došao je 5. oktobar i doneo promene. Mnoge smo nestrpljivo očekivali, ali se nikada nisu dogodile. Druge su se odigrale odmah po promeni vlasti. Iznenađujuće, jedna od prvih je bio nestanak laserskih topova sa postamenta spomenika. Nikada nije utvrđeno ko je, istog dana kada je gorela Skupština, demontirao i odneo četiri velika uređaja, od kojih je svaki koštao €60,000. Nezvanično se govorilo da su završili u jednoj diskoteci u Budvi, ali čini se da se niko nije ni potrudio da ih potraži. Ubrzo je zgasnuo i večni plamen. Nije bilo više nikoga da puni rezervoar plinom, a vandali su se pobrinuli da to ne bude moguće čak i ukoliko to neko slučajno poželi – uništili su plinske instalacije. Konačno, uništen je i natpis na spomeniku. Obelisk danas stoji kao tamna silueta u tišini parka, zaboravljen i uništen.
Možda su nekome smetale reči koje su na njemu stajale. Možda je taj neko smatrao da ih je trebalo uništiti zbog one koja ih je napisala. Možda su mu smetali i stihovi velikog pesnika jer ih je ona odabrala. Možda. Možda je taj neko bio u pravu, možda ih je zaista trebalo ukloniti, napisato nove ili ostaviti go kamen da svedoči bez reči. Ali spomenik niko nije imo pravo, niti smeo da uništi. Spomenici su svetinja, bilo gde, bilo kom narodu na ovoj planeti.
Spomenik ne svedoči o onima koji su ga podigli već o onima na koje podseća. U proleće 1999. godine od bombi NATO aviona stradalo je preko 3,500 ljudi, preko 2,500 civila, vise od 120 dece… Neka sud o ratu donese istorija, neka o gresima politike raspravljaju političari. Mrtvi se ne smeju zaboraviti. Narod koji ne poštuje svoje spomenike ne poštuje sebe. Zaboravljajući na prošlost zaboravljamo ko smo, a ljudi bez identita prestaju da budu ljudi. Sećanje na preminule u ratu sada čuvaju samo njihovi najbliži. Plamen koji tinja u njihovim srcima treba vratiti na svoje mesto, kao uspomenu i opomenu. Možda je snop svetlosti koji se pruža kilometrima u nebo nepotreban i nepriličan, ali bešumni plamen u tihom parku treba ponovo da gori.
Petar Ristanović je budan noću, jer je grad pod senkama mnogo lepši nego ogoljen dnevnim svetlom. Kad god zažmuri, vidi svet kakav bi voleo da bude i opsednut je traganjem za čarobnom kombinacijom reči koja će ga stvoriti.
