Pravila su tu da bi se… menjala!
Nisu pravila loša. Treba ih imati jer su neke makar i krajnje nestabilne granice u neku ruku potrebne. Ipak, kao odrasli postajemo previše zavisni od granica, jasnih defnicija, pravila i njihovog slepog poštovanja. Tražimo strukturu zbunjujućeg življenja, volimo da znamo na čemu smo i zapadamo u slepo praćenje uputstava za život koje nam je neku drugi samo predao i preneo. Ono što mi poznajemo kao pravila su zapravo samo navike društva u kom živimo i smernice kako se što bolje uklopiti u fino, sređeno, uglađeno društvo. Za kreativan i slobodan um potrebno je što pre vratiti se mentalno na stadijum slobode, u kom smo i bili pre svega. Većina pravila postoji samo zato što mi mislimo tako. Postoje zbog naših preubeđenja o njima, zbog vere da postoje. I u ovom slučaju dobro je ugledati se na decu. Verovatno si nekad uspešno ili ne objašnjvala petogodišnjaku pravila neke igre. Nije prošlo genijalno verovatno jer ih je poštovao/la eventualno prvih deset minuta. Posle im je postalo neizdržljivo dosdno ponavljati iste dozvole i zabrane, pa ih očas posla promene. Vodi se time. Rutine i pravila koje ponavljaš po defaultu probaj da zameniš nekom alernativom za početak, a neke finalno možda i u potpunosti da izbaciš. U koliko stvari koje poštuješ zaista veruješ, a koliko stvari radiš jer “treba”. Pravila su tu da se menjaju… u hodu… često.
