Sedela je na kafi sa drugaricama pričajući o svom promašenom ljubavnom životu. U poslednje vreme se oseća kao mamac za gubitnike. Imala je dugu vezu, možda je čak i sada ima, ali nije sigurna. Nije da se nije prepuštala drugima, ali nije da je ijedan od njih vredan spominjanja. A onda kao grom iz vedra neba, počinje da joj u glavi odzvanja rečenica njene najbolje drugarice: “U Beogradu je ponovo i nema devojku”! Tu je. Nema devojku. Nema devojku.
Nije ga videla više od tri godine. U te tri godine doživela je svoju najveću ljubav i osetila najveću strast i gotovo da ga se nije ni setila. Ali, on se vratio iz inostranstva i sam je. Ne vuče za sobom kofere prošlog života i spreman je da ponovo živi na starom mestu. Mestu gde je dane i noći nekada provodila. Telom joj prolazi jeza i do nje više ne dopiru glasovi njenih prijatelja. Misli na njega. Kakav je? Da li je lep ili je u međuvremenu propao? Da li je se seća? Da li će ga sresti? Koliko se promenio? Ona zasigurno jeste. Sa njim je bila običan devojčurak čija ga je nezrelost i privukla. Sada je mlada i ambiciozna žena koja zna šta hoće. Ili bi bar trebalo da zna. Da li bi je prepoznao?
Sudbina ih je zbližila. Splet (ne)srećnih okolnosti ih je ponovo povezao. Ali, on je sigurno nastavio dalje. Pa, i ona sama je sebe dala drugom. Da li ga uopšte treba videti?
Verujem da je svaka od vas imala nekog ko joj je ostao u lepom sećanju. Nekog čiji je lik ne drži budnom noćima, ali je raduje pomen njegovog imena. Koliko je vas koje se mogu pohvaliti ljubavlju koja je okončana zbog kilometarske razdaljine? Znam, reći ćete da ne živimo u 18. veku i da nije toliki problem sačuvati odnos dvoje mladih koji se vole. Ali, pobogu, koliko je vas prekinulo na vreme da ne biste bili povređeni, a koliko se vas uzalud borilo protiv svega što daljina nosi? I, onda se taj isti vrati. Radoznalost koju u trenutku osetite pobeđuje zdrav razum. Želite da ga vidite. Nadate se da se može nastaviti tamo gde ste stali. Ili vam je jednostavno naišao dosadan period u životu, pa bi vam prijalo da obnovite kontakt sa nekim ko vas je nekad činio srećnom. Šta god da je, pa i vek da je prošao, mislile biste o njemu. Pravile planove, idealizovale ga u snovima i na javi. Želele ga onakvog kakav je bio sa istim dečačkim osmehom, ali sigurnošću i stavom koje samo godine sa sobom nose. Nekada je imao sve što vam je trebalo, sada bi vas mogao oboriti sa nogu.
Da li ga uopšte treba videti?
Podržavam. Nađite ga. Samo ga pogledajte. Jedan je pogled dovoljan da ga prepoznate u masi vaših promašenih ljubavi, ali takođe dovoljan da otkrijete kako ste vi malo više produžili od vašeg poslednjeg viđanja. Pa šta imate da izgubite? Ako je sam, a pritom i lepši nego ikada, možete ga podsetiti na sve što ste nekada delili. A ako je samo bleda slika onoga što je nekada bio, proći ćete pored kao što je vreme prešišalo njegovu potencijalnu svetlu budućnost. Nije naodmet podsetiti se. U krajnjem slučaju, važno je samo da vam izmami osmeh. Onaj koji ide u pratnji sa leptirićima u stomaku ili onaj ponosni, da ne kažem sujetni, jer ste sada za njega sedmica na lotou.
Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al’ večito zaljubljena. Obožava putovanja i želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog “alfa mužjaka” (čitaj: bišona) i ne može da zamisli život bez njega. Trudi se da joj svaki dan bude poseban, i zahvalna je što je okružena ljudima koji joj to i omogućavaju.
