Novac, taj prokleti novac, to nužno zlo… Ljudi koji ga imaju i previše bi trebalo da ga troše na neke korisne stvari, humanitarni rad, donacije domovima za decu bez roditelja; uopšte, na nešto što nije uvek vezano za krpice i hirove. Ali, danas humanost nije popularna, osim ako uz nju ne ide i odgovarajuća fotografija koja govori : “Vidi me sirotinjo, ja sam faca”. Danas je popularnije kupovati medijski prostor, bilo da su u pitanju štampani mediji, televizija, Internet – nije ni važno, bitno je da su oni tu.
Izdvajaju se tri zanimanja vezana za medije i javni život gde ima najviše takvih ljudi, apsolutno netalentovanih za posao kojim se bave, ali to je ok, sve dok je tu novac ili jak želudac da im to obezbedi.
Voditelji – Znate, to su oni sa Višom uzaludnom školom, bez trunke šarma i harizme; njihova dikcija je na tom nivou da na nastupu zvuče kao da imaju vruć krompir u ustima, nedeklarisane spodobe sa hemoroidima i retko lepom kosom, ali, ništa od toga nije bitno, oni nam se smeše sa naslovnica i truju preko raznih kvaziemisija samo zato što mogu da plate sopstveno blamiranje – svaki iole normalan i obrazovan čovek njihov performans smatra blamiranjem. Takođe, postoji varijanta da imaju jak želudac, što je jedna od njihovih retkih “vrlina”, pa se blamiraju tuđim novcem, ili preko tuđih leđa, što je još ogavnije, ali podjednako istinito.
Tekstopisci – Oni su specifični jer ih nema puno, ali se zna ko su. Napravljen je mali monopol, i kao da više niko na svetu osim tih nekoliko ljudi nema talenta za pisanje, kao da su oni Bogom dani. Ponašaju se, u najmanju ruku, kao Šekspiri novog doba. Evo nekoliko primera iz mora nebuloza koji ti ljudi pišu i prodaju… “Mambo Jambo Serbiano, malo slatko, malo slano”, “Full koža klima i dva rubina”, “Moj dubok dekolte, sad je na izvolte” itd. I, dok mladi i zaista talentovani ljudi i njihovi tekstovi trunu u nekoj fioci, apsolutni antitalenti debelo naplaćuju svoje nebuloze. Doduše, ima ko će da ih kupi. Šabanijada je u punoj snazi.
Estradni umetnici (Pušikurke i Dupedavaoci) – Pre nego što počnem, moram da kažem: svaka čast ljudima koji zaista rade taj posao, koji nije ni malo lak, respect za muziku kao i za umetnost generalno.
Moram da priznam, kada je ismejavanje u pitanju, “estradnjaci” su mi omiljeni, a akcenat moram da bacim na ženski pol, tj. na pevačice. Pevači ionako nemaju šanse zbog pojave novog pravca, ekremizma, a sumnjam da će iko veću budalu od sebe da napravi, barem u narednih 10 godina. Pevačice … Lepa Veca, Lepa Jeca, Slatka Cica. Ok, ukapirali smo da ste lovarne pušikurke, u redu je, stvarno, ne morate više … Ali ne, one nas ubeđuju, sa sve trzajem donje usne i, možda, ponekad i nekom emocijom na licu – a, ne, izvinjavam se, facialis botoxus, sta ćeš, ima se – može se. I sa tim porno look-om one su potpuno ubeđene da znaju da pevaju. Ok, ispegla se to u studiju, ali, crna jado, ko će uživo da te pegla, zvučiš kao moja mačka kada zaboravim da joj dam da jede. Bukvalno silovanje mozga. I tako, Lepa Veca ga zavata bez blama (mikrofon) i za veče u kafani kod gazda Miće u Cirihu uzme 2,000 evra, šta ćeš, “Ko ne zna, ima ko će umesto njega”. Dama se obično kreće u društvu svog menadžera, koji joj je i dečko, ali ipak imaju nešto zajedničko: njen IQ je isti kao i broj njegovih godina, oko 50… A i to sam je častio. Prave zvezde, muzički obrazovani ljudi, jedva sklapaju kraj sa krajem, jer za njih nema posla. Eventualno mogu da žive od autorskih prava, pa čak ni od toga, jer je ovo, ipak, Balkan, i od toga se teško može živeti – ostaje im pevanje pratećih vokala za dotične dame, da ne kažem pozajmljivanje glasa, da bi zvučale makar pristojno.
Vise volim provincijalke koje prodaju kravu, pa snime nešto. “Hajde Jano kravu da prodamo, da prodamo CD da izdamo”. To mi je nekako poštenije.
Muzički talenti propadaju na YouTube-u. Elokventni, harizmatični, pristojni i obrazovani ljudi rade po lokalnim televizijama, ili uopšte ne rade, jednostavno, nemaju želudac za to. Najtužnije od svega je to što Vece i Jece imaju svoju publiku, da ne kažem fanove, dok se za neka imena pravih zvezda neće nikada ni čuti.
Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.
