Staneš na vrh i pogledaš dole – ponor. Okreneš se iza – kilometri koje si jedva čekao da savladaš ne bi li zastavicom pobede ukrasio baš taj vrh. Penjanje je odrednica sreće, vrhovi imaju neku posebnu težinu, biti na njima je najteže, jer ne nude opciju večnog boravišta na njima. Ili sa nevericom zuriš u ono što ćeš otići ili zbrajaš sve ono što si prošao. Vrhovi su sebični, usamljeni, ledeni i očas posla te zbace sa sebe. Dok gledaš ljude veselo uvaljene u svoje mekane fotelje, nedodirljive pozicije, smeškaj se i koračaj. Stigneš tamo gde si pošao, osvrneš se oko sebe i ne vidiš ono što te je namagnetisalo da mu pohitaš.
– Činilo se da je to onaj vrh kome sam težila. A negde gore šepure se novi vrhovi, preteći da im ne prilazim. Crvena lampica inata: “Nije moje da mislim o vrhu, moje je da budem vrh”. Ako te vrh uzme za taoca kome si se baš dopao, bićeš osuđen da pričaš samo sa nebom, ljudi te ionako ne bi čuli, isuviše je masa daleko, njima je prizemlje strast, tu je toplo, sigurno, bezbedno nema sile gravitacije da vrši posao.
Samo jedna cigareta pre vrha
Opasno je danas ne biti Oni, imati nešto svoje i oslovljavati sebe sa Ja. Ko si zaboga Ti da ne budeš Mi? Prosto je – nikada nisi veliki koliko želiš i nikada nisi dovoljno mali koliko žele. Oni koji posežu za tuđim idejama, delima, mislima, kradu najvrednije i bezvredni su. To nekako ne ide uz one kojima su vrhovi zapisani u ličnoj karti. Brinula sam brige koje se ne brinu do trenutka dok se nisam zatekla slučajno na jednom vrhu zajedno sa kamenom koji je čekao kartu za kontrljanje u provaliju. Bio je to onaj kamen što “leži na srcu”. Ovo je dokaz da tamo gde stanuju vrhovi, ne stanujemo mi.
– Ustručavate se da mi kažete da je ono najgore, ne brinite dovoljno sam mudrosti do sada popio da znam o čemu se radi. Sahranite me samo blizu kuće i Lele, a sad me pustite da živim. Plačite zbog telefonskih računa, letovanja, neostvarenih snova, ja sam samo običan smrtnik, suze nisu za mene. Ali osmeh jeste, zato da ga vidim. – pobedničko olakšanje pomirenosti, likovao je.
Otrčao je do doktora i tražio otpusnu listu iz bolnice, uz “tuc – muc“ tehnike i “treba još neke analize da se urade“ na jasno konstataciju čoveka koji žuri u život, dok smrt ne pozvoni na vrata: “I uz vaše terapije mrtav sam, ne brinite umem ja s tim da izađem na kraj, ne držite pticu u kavezu kad je sloboda doziva“.
Doktor je pristao da stavi svoj potpis na parče papira i da pusti tog čoveka koji je bio spreman da skoči sa svog vrha, ali onako kako dolikuje, ludački, po prvi put drugačije bez želje da svi to prihvate kao poželjno. Nije poneo sa sobom stvari iz bolnice, otišao je u obližnju prodavnicu, kupio nebo plavu košulju, obukao je i spustio se dobro poznatim Bulevarom po omiljene kafanice, poručio je pivo i zamolio gosta za susednim stolom da mu pozajmi cigaretu.
Zapalio je prvi put u životu, možda i poslednji, uvlačeći dim po prvi put znao je da ne radi nešto pogrešno, štetno, neprijateljski nastrojeno njegovom zdravlju, nije ga imao. Okrenuo se oko sebe, video raspaljeno novembarsko nebo, udisao punim plućima taj topli vetar, rvao se sa bolom, da ga ne gurne sa vrha baš tad. Posmatrao je lica i fotografisao svaki momenat pogledom. Nije mislio jer nije imao o čemu, bio je spokojan, sam na vrhu. Odozgo je svet malen, bez nejasnoća, ali i dalek. Odjurio je kući, zgrabio ženu u naručje i rekao joj da je voli, zagledao se u njene oči i zaljubio se ponovo, kao onog dana kada joj je kamenčićima umalo polomio prozor.
– Znaš Lelo, mi smo voleli budućnost, tepali joj i dozivali je, davali sve od sebe da što pre stignemo do nje, a sada bismo da je odložimo malo, da je zakočimo, više joj se ne radujemo i baš nas briga što ona ipak postoji, kad mi ne postojimo u njoj.
Jelena Pavlović – dete i čovek, PR, pisac, autor romana “Tajne robotovog mozga”, “Mladost pod oklopom”, suvlasnik kragujevačkog portala Prava priča. Istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
