Nedavni oglas mladića sa ciljem da pronađe devojku koju možda više nikad neće sresti ponukao me je da razmislim o ne tako davnim danima svog adolescentskog doba. Jer, šta je to što je bilo toliko čudno u ovom gestu? Za mene, to je činjenica da nije napravljen event, page ili grupa na Facebooku, već je momak pribegao jednostavnom, romantičnom i iskrenom načinu potrage za onom koja mu se sviđa – uz pomoć papira i olovke.
Kao osvedočeni zavisnik od samo jedne društvene mreže (ne, neću na Twitter i Google +, hvala na pozivima), ne mogu a da u nekim trenucima ne zažalim za prostijim i čistijim vremenima. Vremenima bez YouTubea, portala i digitalnih foto-aparata, vremenima sa MTV-em, “Huper“-om i razvijanjem filmova.
Muzička želja i minđuša u obrvi – izumrle vrste
Današnjim klincima će možda biti neshvatljivo, ali evo šta je pre desetak godina bila moja omiljena nedeljna aktivnost: lokalna radio-stanica i urnebesno smešan voditelj, koji u pauzi između svojih monologa ispunjava muzičke želje slušalaca. Sledilo je panično poletanje ka mini-liniji, proveravanje da li je kaseta premotana, pritiskanje dugmeta “REC“ i prvi uslov za besomučno preslušavanje jedne iste pesme je bio ispunjen. Da, imali smo internet, ali to je bilo vreme bez jutjuba, ajpoda i regionalnog MTV-a. Ko je imao kablovsku, taj je đuskao uz nemačku Vivu, a ko nije, tog je zajedno s Lepom Brenom “bolelo uvo za sve“. Osim toga, filmovi su gledani na zamućenim trakama iz videoteke (ne zaboravite, ako ne premotate kasetu – plaća se kazna!), “torent“ je bio nepostojeći termin, a DVD plejer misaona imenica. Ipak, serija je bilo na odmet. U pauzama igranja lastiša, većina nas se sa drugaricama prepirala oko toga koja je Keli, a koja Brenda, ko je lepši – Rajan ili Drezik, a sve smo se kolektivno smejale uz “Zvono kao spas“. Da mi je neko rekao da ću jednog dana moći da bacim u smeće petnaestak VHS kaseta sa ko zna koliko snimljenih epizoda “Ali Mekbil“ i “Nestašnih godina“, najpre bih mu ih bacila na glavu.
Časopisi – ono što se lista, čime se ubijaju muve i gde se ženama crtaju brkovi
Da, živela globalizacija i hvala gospodu bogu što imamo svoj “Cosmopolitan“, “Elle“ i razorazne magazine za uređenje stana ili bašte – na stranu to što većina nas ne može sebi ni špajz da priušti. Ipak, pre glatkog i sjajnog papira listali su se “Super Tin“ i “My Love Story“, a džeparac trošio na nemački “Bravo“ i italijanski “Cioè“. Tada su se slike omiljenih zvezda nosile u novčanicima, a ne na displeju telefona, a vesti iz svetskog šou-biznisa stizale su nam na kašičicu. Mame su čitale “Bazar“, a tate i sinovi “Tempo“. Ne znam za ostale, ali jedna ćerka je najviše od svega volela da od vesti iz šou-biznisa odmori mozak rešavanjem ukrštenih reči u “Huper“-u. Za mozak zapravo nema većeg odmora nego kad ga “umoriš“ i uposliš, a usput naučiš da je konj “at“, kec “as“, a tropski papagaj “ara“. Vremena su bila teška, pa mnogi od nas koji smo bili deo četvoročlane porodice nisu u toj zajednici imali svoja četiri zida, već samo jedan. Drugi je obično pripadao starijem/mlađem bratu/sestri, ali se jasno znalo koji je naš – moj stariji brat sigurno nije voleo Britni Spirs toliko da se okruži sa njenih dvadeset poza.
Slikaj, hajde slikaj je sada
Kropuj, taguj, postuj. Zvuči pre kao komanda nekom japanskom robotu, nego kao deo svakodnevice svakog od nas. Ali tužna istina je takva da su nekadašnje celuloidne filmove zamenile memorijske kartice, fotografi koji čkilje na jedno oko ustupili su mesto onima koji ležerno gledaju u displej foto-aparata sa razdaljine dužine cele ruke, a zatečene face na slikama i oči zatvorene blještavilom blica postale su prošlost. Danas smo svi fotogenični, svako zna koji mu je profil bolji, a najuvežbanije su nam upravo tzv. “spontane“ fotografije. A nekada su se za ekskurzije kupovali filmovi, pa se sa tih istih ekskurzija trčalo u prvu foto-radnju, a slike se zatim slagale u albume nakon što su se na njihove poleđine ispisivali datumi. Najlepša okupljanja bila su ona pod geslom “hajde da gledamo slike“ i današnjih 35 notifikacija ne može da zameni ondašnje komentare i prve utiske. Najupečatljivijim slikama bilo je mesto na zidovima (tamo pored one iste Britni), a ne na wall-ovima, dok se o simpatijama pisalo u leksikonima i dnevnicima, a ne po inboksima. I niste nikog morali da pitate za savet – odgovor na sve imale su čaralice.
Na kraju, da se razumemo: niko više od autorke teksta ne voli 21. vek. Čitanje novina klikom miša ne prlja ruke kao štamparsko olovo, a piraterija u Srbiji čini da nam je dokolica u svakom trenutku ispunjena slikom i muzikom. Osim toga, dok sve to radite, u pozadini možete da na Flickr, Facebook ili Twitter uploadujete slike na kojima, zahvaljujući klikovima istog onog miša, imate savršen ten, a zube belje od prazne stranice u Wordu. Ipak, nije loše podsetiti se kako je to bilo nekad i zbog čega vredi ostati večiti klinac, klinac koji na kraju dana nađe svoju simpatiju iz oglasa.
Aleksandra Gavrilović je diplomirana novinarka iz Novog Sada sa budućom diplomom mastera teorije kulture. Drugi kažu da šarmantno dozira cinizam, a ona dodaje da joj ni sarkazam nije stran. U koncertima uživa samo iz prvog reda. Ima nemilosrdno oko za naslovne strane modnih časopisa. Ponosno nikada neće odrasti. I ne voli da priča o sebi u trećem licu.
