Ne tako davno Beograd je imao deo grada u kojem je živela srednja klasa Beograđana. Iako je pripadao užem centru, predstavljao je mirnu stambenu četvrt. Čuveni Dorćol, sada daleko poznat ne po svom starom šmeku, već po gomili kafića, besnih kola i pozera na sve strane.
Naselje obuhvata malu površinu, ali je i pored toga podeljeno na Gornji i Donji deo, što među Dorćolcima, iz neobljašnjivih razloga, pravi ogromnu razliku. Želeći da svi budu deo Dorćola, starosedeoci se nikada neće složiti oko toga koje su granice ove urbane četvrti.
Mesto glavnih dešavanja uvek je bila ulica Strahinjića bana koja se proteže u jednom smeru od Kalemegdana do Skadarlije i nekada je zbog svoje širine, zgrada i drvoreda ogromnih lipa bila najlepša ulica u gradu.
Da li ste ikada razmišljali šta je sve bilo umesto kafića gde svakodnevno pijete kafu? Šta je to doprinelo da Dorćol postane tako urbano i pozersko mesto Beograda. Da li je to oduvek bilo tako? Da li ste razmišljali kako je ljudima koji mrtvi umorni dođu sa posla a moraju da slušaju žamor neradnika i pozera i da kruže ulicama Dorćola u nadi da će se za 45 minuta parkirati.
Sećam se kada sam se kao mali igrao fudbala sa ostalim klincima iz kraja u istoj toj ulici. Glavni ćošak okupljanja: ugao Straje Baje i Kapetan Mišine i naravno zidić gde su stajali mangupi koji su bili suviše kul da bi se igrali sa nama klincima. Nema automobila koji voze 200 na sat, nema gužve, nema dreke i čudno akcentovanih psovki, nema parkiranih automobila sa “kul” tablicama koji su parkirani na ulici jer neće da plate 25 dinara pariking.
Fudbal se igrao nesmetano osim od 14h do 17h kada bio kućni red. Kada prođe jedan automobil, svi su u fazonu „uffff, moramo da prekidamo igru“ mada se to vrlo retko dešavalo, jer kada bi nas komšije videle kako se igramo skrenule bi u Dušanovu ulicu pošto tada nije postojala potreba da se prođe S. b. i da se ispozira istom. Bilo nas je gomila, pa smo se naravno igrali i rata, šugica i jurcali non-stop po celom Dorćolu kao da je jedno veliko igralište. Nikada nisam osećao da je roditelje strah što smo na ulici, jer su se svi nekako poznavali i bilo je dovoljno da se izađe na prozor i vikne ime klinca i to je to.
Da li možete da zamislite SADA tu istu situciju da se deca igraju na Dorćolu? Da li ste u poslednje vreme uopšte videli decu na Dorćolu? Kada bolje razimislim, šta ima i da se radi na Dorćolu sem da se bleji po kafićima. Nema više ničega. Svaki kvadratni metar se pretvara u kafić u nadi za brzim bogatstvom ili slobodnim parking mestom koje naravno skorojevići neće da plate pošto imaju vezu u parking servisu. Na primer, na mestu današnjeg kafića Pastis je bio odred izviđača Vase Čarapić. Okupljao je sve redom od nas klinaca do starijih ljudi kojima je to bio hobi. Odjednom preko noći postade fensi kafić, niko nije ni postavio pitanje kako i zašto.
