Kad vas događaji pogode kao pesnicom u stomak – izbiju vam vazduh, a tlo vam izmakne pod nogama. I nisu potrebne neke velike krize da biste se tako osećali – nokautirano i bez daha – to se dešava veoma često, u onim trenucima kad izgleda kao da se sve zaverilo protiv vas, ništa vam ne ide od ruke i rezignirano komentarišete kako bi bilo bolje da tog jutra niste ni ustajali iz kreveta i da ste prespavali taj grozan dan, pun glupih prepreka od samog početka.
I kad otkrijete da ste zaboravili da nabavite kafu, ili nestane struja dok se spremate za posao, smrznete se dok čekate prevoz, zakasnite, a onda saznate da će plata kasniti i svi oko vas su došli bolesni na posao, šmrču i kašlju i šire viruse, dođe vam da iskočite iz kože. Stres tako radi – samo pakuje jedno na drugo, a vi na kraju ne iskočite iz kože i ne pronađete nikakav izlaz i ne pada vam na pamet da pokušate konstruktivno da se oslobodite te energije, nego trpite i pušite se i osećate da vam nešto sedi na grudima, koči vam se vrat, boli vas glava, probada vas u želucu. Pritisak, nervoza i bespomoćnost koju osećate raspoređuje vam se po telu, jer negde mora da se kanališe i da se na neki način odradi, materijalizuje. Diši duboko, kažu vam često. Diši duboko, kažete sami sebi i pokušavate, ali kao da samo gutate vazduh i ništa ne postižete, osim da počne da vas žiga u grudima.
